Zlatibor, tajna letnje planine

Legenda kaže da su za naziv Zlatibor uveliko zaslužni beli borovi sa žutom četinom. Neki stari ljudi tvrde da je bakarni sjaj zlata nekada prekrivao neravne talasaste padine i da su vremenom bodljikave vretenaste grane jednostavno promenile boju. Možda su samo malo slabije zasjale na suncu? Ko će ga znati?! Danas od tih borova ostao je samo jedan primerak u selu Negbina(Nova Varoš), kome je dato naučno ime PINUS SILVESTRIS VARIEGATA ZLATIBORIKA...

Postoji jedno nepisano pravilo začeto još u ranom detinjstvu. Ispostaviće se da je postalo i deo tradicije mojih životnih vetrova. Još kao malom i kasnije kako sam odrastao kao i danas u „zrelim godinama” planina Zlatibor za mene je predstavljala metaforu života. Uvek mi je predvodila promene najavljujući neki novi početak. Nagoveštavala je prelazak iz jedne u drugu fazu. Oduvek je označavala poslednju stanicu moje prošlosti i početnu neke nove budućnosti u koju me je prebrza reka života nemilosrdno ulivala. Zlatibor je moj spontani točak sudbine na kojem vrebam budućnost vešto skriven iza neke tuje ili tise. Dok mirišem bagremov med (ne)spremno je čekam iz prikrajka ne bi li je napao pre nego li ona udari na mene. Ovde presedam u među stanicama života i dole na jezeru hvatam odbegli voz za dalje. Nekada dođem na kratko samo da natankujem sopstveno duševno gorivo plaćajući dug prošlosti. Uglavnom na njemu svodim račune sa sobom. Možda odgovor leži baš na Zlatiborskom nebu jer iznad ove planine kruže čuvene ruže vetrova gde se spaja sveto trojstvo vazduha. Kada se uskomešaju kontinentalna, planinska i mediteranska klima rađa se moj nevidljivi saveznik koji zaista nikoga ne ostavlja bolesnim. Ovo je sveto mesto, najlepši proplanak gde se proizvodi neopisivo svež vazduh koji leči ama baš sve posebno asmatičare, a katkada čak zaceljuje i ljubavne rane. Jednom mi je jedan stari čobanin rekao da Zlatiborski vazduh jedini ume da pretoči tugu u sreću. Ovo mesto je moja životna terapija, „parče zemlje na obronku” koje se mora posetiti na sveke dve godine, minimum. Zaista je moj prirodni antibiotik u obliku velikog zelenog stečka bez ijedne ispuštene pahulje. Idealna letnja rezidencija za odbegle ljubavne ronine i prosjake zaostalog vremena. Sebično od drugih čuvana brvnara zdravlja, moja sveta planina Zlatibor. Između ostalog od milošte je i zovem „letnja planina” jer na njoj nikada nisam bio zimi. Na njoj nikada do sada nisam video sneg. Zlatibor i dalje pamti moje rane dolaske i pauze između dva mora, jahanje konja, ljubavne promašaje, prvu eskurziju i stari hotel Palisad. Zlatibor još uvek čuva i ne odaje tajne drugih, daljih putovanja i razna životna previranja. Još uvek je odskočna daska za prvi i poslednji Ikarov let. Da l’ ovoga puta pravo u metu ili? Videćemo?!? Nek’ ide život, samo da bude snažno, iskreno i ubitčno! Lažni snovi su se uvek ovde večno zakopavali na doživotno izdržavanje, a planovi novi uspešno rađali. Moj večiti rat sa sobom bi vrlo često na Zlatibor dolazio na pregovore. Uvek sam na Zlatiboru potpisivao primirje sa samim sobom. Ceo moj život je uvek u stopu pratio predajući mi u amanet živu banku zimzelene lepote u kojoj sam zauvek oročio sva svoja čula. Ovo čudesno mesto je uzavreli strujni karosel koji nikada ne staje. Da vas ne lažem ovde se i ja pretvaram u vazduh. Iz svog kompletnog vodenog astrološkog agregatnog stanja pretvaram se u vazdušno. Bez obzira što se sve više i više nepotrebno gradi i širi ovu blagoded od samo 1200. metara nadmorske visine je nemoguće uništiti, ukrotiti i osvojiti. Ono što je impozantno na Zlatiboru je vreva ljudi iz cele Srbije, pogotovo pregršt razdragane dece svih uzrasta koja se raduju svakom njegovom udisaju. Stepenik za nebo svih mogućih generacija sa kojima se ukrštaju i susreću. Večiti je inkubator i nepresušiva fabrika zdravih pokolenja. To je moj najači utisak! Uvek kada stignem i kada se popnem na nju sve vrvi od dečije igre, smeha i zadovoljstva. Zlatibor je prava porodična planina. Jednostavno odiše budućnošću novih budućnosti ma koliko god pričali da je propalo srpsko selo. Zlatibor kao da neda, kao da ne želi nikada da se preda novim trendovima bez obzira što se besomučno širi u nedogled. Šta reći o planini o kojoj se sve već zna. Teško je napisati nešto novo o mom životnom saputniku osim da je na njemu nemoguće biti tužan.

Ovoga puta neću vas voditi na njegov najviši vrh Tornik, niti na čuveni spomenik, kao ni na prelepo veštačko jezero, gde ćete se sigurno mirnije osećati nego negde u Švajcarskoj. Povešcu vas i pokazati ću vam tajne moje letnje planine u prečniku manjem od osamdeset kilometara. Krenimo nekim spontanim, ludim voznim redom, koji je tako na random postavio, a ko bi drugi no sam Zlatibor.

Započnimo vožnju i ovu kratku turu Sirogojnom i Starim selom, muzejem pod otvorenim nebom, u kojem ćete videti ne samo nadaleko poznate rukotvorine, već i kako se nekada sušilo voće, varilo mleko, kako se pravi čuveni kajmak i još poznatiji sir. Stopića pećina, mesto gde se prema legendi i dalje krije blago Nemanjića, svakome će oduzeti dah svojim „kadama” koje su nastale taloženjem krečnjaka. O Mokroj Gori i Šarganskoj osmici se mnogo pisalo, a emitovane su i brojne televizijske reportaže. Ovaj deo Zlatibora jednostavno ne može se „preskočiti.„ Kako zbog Emira Kusturice, tako i zbog njegovog Drvengrada na Mećavniku, odredišta koje na Zlatiboru morate posetiti. Ali zato, ne smemo zaobići da makar ne pomenemo vodopad u selu Gostilje, koji svojom snagom i visinom od 20 metara pleni svakoga ko se otisnuo iz samog centra Zlatibora. Ima na Zlatiboru i istorije. Nažalost, o onoj novijoj ne vodimo dovoljno računa, pa je tu gotovo potpuno propala kuća Dimitrija Tucovića. S druge strane, na severu Zlatibora nalazi se selo Kremna koje je poznato po porodici Tarabića. Ako verujete u njihova proročanstva, možete prošetati do njega i probati da nešto priupitate samu budućnost. Dobra hrana je takođe jedan od zaštitnih znakova ove planine, kao i cele regije. Uz već pomenuti sir i kajmak iz Sirogojna, u rodnom selu Ljubivoja Ršumovića, Ljubišu, morate obavezno probati pastrmku. Na Mačkatu, naravno ne smete preskočiti jagnjetinu! Turistički kompleks Jokino Vrelo je udaljen samo desetak minuta kolima od centra Zlatibora. Osim mog nadimka u prezimenu, pored bazena u prirodi i sunčališta goste očekuje i restoran nacionalne kuhinje kao i mogućnost sportskog ribolova. Nalazi se na samo 2 km od magistralnog puta Užice – Zlatibor ka Mokroj Gori. Oko jezerceta koje puni mala planinska reka, nalaze se staze i klupice, restoran, bungalovi i naročito napravljena mesta za pecaroše. Svakako predstavljaju pravi izbor za odmor u krugu porodice i prijatelja ili prijatan poslovni ručak. Ako pridodamo jug Zlatibora, obližnji i jedinstveni kanjon reke Uvac poznat po uklještenim meandrima koje je reka usekla u krečnjačku stenu onda ponosno stavljamo „ trešnju na ovu prelepu tortu.„ Jer kada spomenemo i planinu Taru onda dobijamo kompletnu sliku ovog zaista nestvarnog područja Zapadne Srbije.

Dok amo obilazili sva ova nestvarna mesta u neposrednom okruženju Zlatibora i njegove netaknute prirode u blizini prepliću mi se dva vrlo jaka utiska. Prvi je potvrda koliko je ova zemlja bogata prirodnim bogatstvima kao i sam Zlatibor i cela Zapadna Srbija. Malo je otužno je da nema mnogo, gotovo uopšte stranih turista kojih bi bilo u izobilju, samo da se adekvatno pristupilo pravoj promociji ovakvog jednog nestvarnog prirodom obogaćenog regiona. Zar je moguće da se niko nije ozbiljno posvetio ovoj agendi i da ne postoji sposoban tim stručnjaka iz oblasti turizma da toliki strani svet još uvek ne zna koliko je Srbija lepa i moćna? Drugi utisak probada me kao mačem i dok sve više osećam u stomaku muku, što od spoznaje, a i ovih krivina na putu jer hitam ka još jednom lepotanu koji se nalazi u neposrednoj blizini, gradu nobelovcu, Višegradu. Kažu neki mudri ljudi da svaki čovek na svetu ima svoju planinu. Da, tako je. Definitivno su u pravu. Imam je i ja, naravno, ceo svoj život. Ona se zove Zlatibor.