Не пристајем да повлађујем овој реалности
Темељна разлика између ситуације у Београду и у Суботици била је у следећем: у време реконструкције Атељеа 212 Муци Драшкић је био управник с огромним ауторитетом у позоришту и могао је битно да утиче на доносиоце одлука. То се у Суботици није десило, каже др Радивоје Динуловић
Архитекта Радивоје Динуловић, професор Факултета техничких наука, један је од аутора пројекта суботичког Народног позоришта, чија је реконструкција започета 2007. године управо завршена ових дана. Изградња позоришта подухват је који обележава своје доба. Савременици тог прегнућа сведоци су јединственог тренутка када се пред њима помаља здање које и својом појавом и садржајима има моћ да формира, утиче и преображава средину. А они који имају прилику да обликују позоришна здања добијају своје посебно место у историји културе.
Пре неколико седмица завршени су грађевински радови на згради Народног позоришта у Суботици, као најстаријој згради театра у нашој земљи чији темељи су постављени 1854. године. Радови су почели 2007. и означени су као реконструкција, у оквиру које је сачувано оригинално прочеље са стубовима, његова адаптација и доградња. То су уједно и најопсежнији радови који су изведени на овом позоришту од његовог подизања.
Посао реконструкције, адаптације и доградње рађен је по пројекту који је, након конкурса на коме су додељене две равноправне награде, понудио тим окупљен у Оистат центру за Југославију, односно Србију (најпре од 1995. у Јустату, а од 2006. у Центру за сценски дизајн, архитектуру и технологију Факултета техничких наука) који су чинили вође оба награђена тима – Зорица Савичић и Радивоје Динуловић, проф. др Ранко Радовић, као и Иштван Хупко, иначе стални сценограф суботичког позоришта. Значајно учешће у конципирању пројекта имао је и редитељ Љубомир Драшкић као главни позоришни саветник, као и тим инжењера из различитих области. Као консултанти били су ангажовани врхунски светски експерти, попут Памеле Хауард, Мајкла Ремзора, Томаша Жишке или наших Огњенке Милићевић и Тодора Лалицког.
Позоришна зграда сада чека употребну дозволу и упркос осећању олакшања у јавности што су окончани дуготрајни радови на тако великом објекту, проф. др Радивоје Динуловић за „Политику” каже да с његове тачке гледишта, позоришну зграду не можемо сматрати завршеном све док у функцију не буде доведена и изворна позоришна сала:
„Нови део зграде Народног позоришта је завршен. Али без такозване Концертне дворане, односно старе позоришне сале, не можемо рећи да је позориште до краја реализовано, јер се читав концепт сценско-гледалишних простора заснива на та три различита амбијента који функционишу као сасвим специфична врста комплексне просторне структуре. Без обновљене старе дворане, како год је ми називали, радови су само делимично изведени. Квантитативно – највећим делом. Може да се каже да је зграда завршена споља, да је једна функционална целина дефинисана и заокружена, али да би то била целина у пуном смислу речи недостаје део који је, по мом мишљењу, срце те куће. Без тог традиционалног грађанског позоришта које је у Суботици настало, на који је Суботица навикла, и на које смо, на крају крајева, сви навикли као позоришна публика, просторни концепт није до краја спроведен, зграда није завршена. Тај концепт се заснива на идеји о тројном простору, на систему линеарне позорнице која повезује три различита гледалишта, од којих је само једно стално, непроменљивог облика, а то је гледалиште у старој сали.”
Ипак, у позоришту су завршене две сале, експериментална и мала, камерна сцена...
Централна сала, нова велика дворана, потпуно је флексибилан студијски простор великих димензија, изванредно технички и технолошки опремљен, једна врста позоришне лабораторије. Камерна сцена има део фиксног гледалишта, али и делове које је могуће додавати. Ми смо се залагали за истовременост различитих концепата коришћења сценско-гледалишних простора, систем који је могуће и потребно читати у контексту врло разнородних савремених приступа организацији и коришћењу простора игре у позоришту. Та три простора, суштински различитих карактеристика, намењених различитим стваралачким потребама и различитим схватањима позоришта, могу да функционишу потпуно независно, као један, или као два простора који се шире на суседне, или као целина. За мене је изузетно важна тема била обједињавање простора, тај тренутак у ком се читав простор активира, па и шири ван саме зграде, ако је то за неку представу потребно, што виђамо данас код многих савремених аутора, не само оних који долазе из света већ и из Србије и региона. Дакле, простор схваћен као претпоставка, нешто што затичемо и од чега полазимо, али и простор као исход, на нивоу места где се реализује представа, најзад, унутарњи простор гледаоца који све то доживљава. Данашња ситуација у савременом позоришту региона и Европе је дала пуни легитимитет том концепту који смо давно поставили, да архитектонски простор постаје изазов и покретач, а не само оквир унутар ког се нешто дешава. Простор је саговорник, место од ког се креће, које се осећа, доживљава и потом интерпретира. За мене је, од када смо почели да разговарамо о том пројекту до данас, то остала централна проблемска тема. Стивен Хокинг дефинише догађај као основни елемент простор-времена уопште, и тиме поставља основ за темељно разумевање природе позоришта као догађаја, односно – јединице простор времена. У позоришту се то одувек, али данас и у архитектури добро разуме и види – да су простор и време равноправни и нераздвојиви чиниоци.
У вашој биографији уписано је да сте аутор више пројеката реконструкције позоришта – Атеље 212, Позориште на Теразијама, суботичко Народно, учествовали сте у адаптацијама различитих театара, а пројекат у Суботици пратиле су бројне негативне реакције.
Рад на реконструкцији Атељеа такође је био праћен сузама и тугом због дела зграде која је морала бити срушена, јер се сматрало, и то није било неосновано, да је кућа Бојана Ступице споменик, иако никада није била заштићена формално и није имала статус културног добра. Међутим, темељна разлика између ситуације у Београду и у Суботици била је у следећем: у време реконструкције Атељеа 212 Муци Драшкић је био управник са огромним ауторитетом у позоришту, али и културној средини, јавности, граду, па и републици, и могао је битно да утиче на доносиоце одлука и, што је још важније, да анимира и покрене читав фронт за реконструкцију Атељеа, не само у Београду. Имали смо низ јавних догађаја, представа, кошаркашких утакмица, ревија, концерата, где су учествовали уметници разних врста и оријентација – певачи, писци, глумци, сликари, плесачи, па и врхунски спортисти. То се у Суботици није десило. Јожеф Каса, који је тада водио град и чији се рад данас врло различито вреднује и тумачи, имао је, из мог угла гледања, врло јасно артикулисану идеју о томе какво је позориште Суботици потребно, као и снагу да са својим врло компетентним сарадницима ту идеју спроведе. Након његовог одласка та је снага ишчезла и није се појавила нова личност која би реконструкцију позоришне зграде видела као властити задатак, па и позив. У Суботици је, напротив, била развијена платформа (чини ми се, пре свега дневнополитичка) за разне јавне иступе који су често били исувише лични, па и приватни, а премало утемељени у стварном познавању, разумевању и анализи пројекта и програма на ком се заснивао. Никада нисам имао проблем да на све то одговарам јер сам стајао иза концепта који се заснивао на чињеницама, аргументима, вишегодишњим истраживањима, расправама и учешћу великог броја врхунских стручњака из различитих области. Напади су, најчешће, били обојени емоцијама, што је лепо, али није довољно. Емоције могу да буду од користи ако се ослањају на чињенице, знање, документе, на друге концепте. Није легитимно оспоравати нечији концепт јер вам се не допада или га не разумете, треба питати, разговарати, размишљати – па понудити други, ако га имате. Нисам никада чуо да је неко предложио бољи концепт, утемељенији, савременији, провокативнији… Ми смо се ослонили на различите позоришне традиције Суботице, од конвенционалне, грађанске, историјске до савременог наслеђа попут оног које је оставио Љубиша Ристић са својим сарадницима. Ако је тада Суботица могла читаву деценију да буде позоришни центар једне релативно велике земље – зашто не би могла поново?
Шта се то тако драматично променило у нашим животима? Променио се, наравно, економски, политички и друштвени контекст, али верујем да је овај контекст, какав год да је у ширем смислу, за позоришни живот Суботице повољнији. Суботица је била периферија Југославије, али док гледате снимке представа из тог времена, ви видите нешто монументално. Не улазим у друге аспекте рада Љубише Ристића, али је позориште тада давало Суботици огроман значај и Каса је мислио (а ја сам делио то мишљење) да би реконструисано позориште могло да успостави сличан значај, сада на културној мапи средње Европе. Увек сам веровао да је тројност (или, сада, четворострукост) службених језика, а тиме и култура у Суботици изузетна вредност и потенцијал, а не проблем.
Имамо нову зграду, хоће ли с њом доћи и ново позориште?
Уколико то остане зграда у којој ће се и даље радити онако како смо навикли, како радимо деценијама, онда ће пројекат нове зграде остати суштински неутемељен и бити недовољно искоришћена могућност. За мене је то централно питање, не само данас већ оно које постављам свима више од две деценије: да ли ћемо да се уселимо у неку зграду и научимо људе како да притисну које дугме, а наставићемо да радимо као што смо радили, или ћемо рећи себи: добро, можемо да имамо истински културни, едукативни и друштвени центар неких нових вредности или концепата или, ако хоћете, и неке нове реалности. Ја сам левичарско дете, остао сам комуниста и Југословен, и дубоко верујем да та нова реалност мора да дође, као што је реалност мог детињства и младости морала да нестане. Реалност у којој сада живимо мене не одређује (иако ја, као и свако други, морам да се одредим према њој), мене занима реалност која ће доћи. Шта треба – да и даље повлађујемо овој реалности и дозволимо себи да будемо саучесници у разградњи света која траје деценијама – не пристајем на то, мене то не занима.
Бавим се образовањем и мене занимају млади људи којима се обраћам, а који ће генерисати неке нове вредности и супротставити се ономе што је доминантно и представљено као једино могуће. Није једино могуће, алтернативе увек постоје, питање је да ли ми имамо снаге, воље и храбрости, да ли смо спремни на одрицање и жртву да се за то нешто вредније изборимо. Мени се чини да се ближимо тој преломној тачки, некаквом зглобу, критичној ситуацији, која мора да буде препозната као пут у будућност бољу од садашњости. Иначе те боље будућности неће бити. Ако прихватимо рутине и инерцију као детерминанте – из њих никада нећемо изаћи. Пред данашњим светом је провалија и свако мора да се одреди да ли ће да скаче у ту рупу или да прави мост како би преко ње прекорачио. Ко хоће да скаче – имаће живот потпуно одређен законитостима тржишта, радом с премало радости и посвећења, а који потпуно исцрпљује, где нема такозване надградње, нема простора за лични развој, живот је усмерен ка сужавању простора и специјализацијама свих врста, где бескрупулозна експлоатација рада постаје опште место.
Свом снагом се борим против тога и никога не охрабрујем да такву стварност прихвати као нешто у чему мора да учествује. Увек су у позоришту, кроз историју, постојале алтернативе, као што су постојале и постоје у свим другим областима живота. Позориште је врло погодно за то да се изрази другост, неки другачији поглед на ствари. Али то друго, за друге, није и не може да буде засновано на систему вредности и идеологији којој ја припадам, а која је компромитована погрешним политикама или лошим намерама. То је систем вредности који треба да артикулишу генерације које одрастају и формирају се у овом окружењу, економском, политичком, социјалном, привредном, еколошком, па ако хоћете и емоционалном. И они према томе морају да установе свој, аутентични однос. Моје је уверење да то треба да буде однос активног учешћа и преузимања одговорности. Некада је то отпор, субверзија, па и рушење онога што постоји, некада је модификација, некада је развој – али је свакако промена. Тиме се бавимо и морамо се бавити, не знајући да ли ће, када и какав исход донети. Поуздано знамо, међутим, да ако се не будемо тиме бавили, никаквог исхода неће ни бити.
Антрфиле
Др Радивоје Динуловић редовни је професор сценске архитектуре и дизајна на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. Аутор је преко 100 урбанистичких и архитектонских пројеката, аутор преко 30 изложбених поставки, објавио је капиталну монографију Архитектура позоришта 20. века, учествовао у реализацији седам Бијенала сценског дизајна. Главна област његовог интересовања је сценски простор, а као члан ауторских тимова радио је на позоришним представама у Србији, Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини и Италији.
