Осматрачнице писца који је себе прогласио Кубанцем

Када је познати писац Ернест Хемингвеј француским паробродом први пут допутовао у Хавану 1928. да је са супругом Паулином обиђе за три дана, није ни слутио да ће у главном граду Кубе провести касније две деценије живота и оставити за собом као музејске вредности хотелску собу и своју кућу, које море туриста данас обилази. У то време био је дописник неколицине европских новина и кроз овај град је „протрчао”. Али, решио је одмах да се на његове докове једном врати.

За почетак, са двојицом пријатеља допловио је из Ки Веста због риболова 1932. године, али га врло брзо освајају изузетна гостољубивост Хаванаца и њихов лежеран живот у „салса ритму”. Почео је често да долази, а увек би одседао у хотелу „Амбос мундос” у улици Обиспо. У њему је, осим старог лифта са дрвеном столичицом на којој је седео док би се пео, сачувана у оригиналном издању, са старим намештајем и његовим личним стварима, соба на петом спрату у којој је увек одседао. Поред дрвеног писаћег стола крај зида, столице и кревета, у соби на углу која има облик трапеза, сачувани су и пишчев кофер и ципеле. Осим јеленских рогова, успомена из лова, на зидовима спомен собе су и фотографије које сведоче како је шведски амбасадор допутовао у Хавану 1954. и  Хемингвеју уручуио Нобелову награду за књижевност, пошто писац није могао да дође на доделу.

На средини собе, на помоћном сточићу, данас у стакленом сандуку стоји његова лична писаћа машина марке „корона”, поред које су остале пишчеве наочаре. Хемингвеј је, кажу, куцао своја дела увек на месту с ког је могао да има погледа на околину. Кроз прозор његове собе на последњем спрату пружа се преко кровова поглед на један од најстаријих тргова у срцу старе  Хаване (La Habana Vieja) којом је, због богате шпанске барокне архитектуре и духа уличних свирача, био опчињен. Странице  значајних дела писца настајале су у соби 511 све док се 1939. није трајно преселио у овај град. Маркес је писао да „љубав између Хемингвеја и Хаване свакако није била на први поглед, већ је то био спор и мукотрпан процес”. Те године, када је почео да пише роман „За ким звоно звони” осврћући се на своје учествовање у Шпанском грађанском рату, у овом хотелу преноћиште је коштало 1,5 долар. Он је одлучио, ипак, да се са својом четвртом женом Мартом Гелхорн пресели на старо шпанско имање на брежуљку изнад града, које су звали „Осматрачница”.

Окружен егзотичним растињем, писац је стварао овде најзначајнија дела с погледом на пучину и обрисе Хаване. Кућу су плаћали сто долара месечно, да би је он убрзо купио за 12.500 долара.

До ње се стиже за двадесетак минута вожње од Старе Хаване, у којој је Хемингвеј и даље  свакодневно боравио, у кафеу Флоридита где је из угла за шанком посматрао људске карактере. Како овде кажу, све док не испије и двадесети „дајкири”, коктел који је измислио разблажујући кубански рум сирупом од зеленог лимуна, а после чега би понео један за вожњу до куће. Логично, унапред би се договорио ко би га његовим колима вратио кући, а тој особи би би обезбеђен смештај у гостинској соби коју је у великој гаражи, за те сврхе, направио.

Кућа каталонског архитекте

Хацијенда у предграђу Сан Франциско де Паула подигнута је 1886. године по нацрту каталонског архитекте Мигела Паскала Багера. Пошто је имање било претходно запуштено, Марта га је реновирала по свом укусу и о сопственом трошку.

У сунцем стално обасјаној дневној соби пажњу привлаче две удобне фотеље цветног дезена. Водич Тони Морфа прича нам да је Клерк Гејбл на њима спавао, жалећи се да су кревети у гостинској соби у кући сувише кратки.

Између фотеља остао је сточић симболично и данас пун флаша са пићима од којих је Хемингвеј припремао омиљене коктеле за себе и госте. Кућа је често била пуна, а посетиоце је дозивао звоном испред ње, у духу свог познатог романа. Зидови су пуни уметничких слика и постера борби с биковима, ловачких трофеја писца из похода на сафари у Африци 1934. године. Марта је желела да их склони, али је писац понављао да лов и корида симболишу велику храброст коју захтевају, те су на зидовима и скулптуре бикова које су поклони Пабла Пикаса. Ни у кући није писао за радним столом, већ стојећи за „деском” како називају даску поред полице с књигама у спаваћој соби , с које је могао да баца поглед у врт и преко њега на Хавану.

Његов радни сто остао је пун талисмана и дрвених играчака.

Грамофон и старе плоче сведоче да је брачни пар делио љубав према Шопену, Баху и Бетовену, али и Бенију Гудману и Глену Милеру.

У кући је 9.000 књига, а бар четвртина има Хемингвејеве белешке и фусноте. На једној бележи раст тежине уз коментар „након пута где сам пио много пива”. Овде је изложена писаћа машина на којој је написао роман „Старац и море”, за који добија Пулицерову награду, инспирисан причом поморца Григорија који је преживео тешке дане на мору докопавши се Кубе. Његовим бродом обилазио је острва. Када се Хемингвеј, после повратка у САД и психијатријског лечења, убио 1961. у 62. години, Григорију су светски богаташи за брод нудили милионе долара, али га је он уступио Националном музеју у знак сећања на пријатеља. Захвални Кубанци су свом пријатељу Хемингвеју на велико бетонско постоље у башти поред куће поставили његову вољену „Пилар”, дрвену јахту коју је чак током Другог светског рата користио  за лов на нацисте, јер је био једини амерички цивил с дозволом власти да патролира кубанским водама у потрази за немачким подморницама. На јахти је 27 година писао и читао, заводио жене и дружио се. Базен испред куће у данашњим причама сведочи о посетама познатих који су се овде и купали, међу њима и Чарлија Чаплина и  Аве Гарднер за коју кажу да је често пливала поред Хемингвеја, али и да је волела да се купа нага.

У башти су и гробови четири пса. Имао је 32 мачке које су спавале у кули-осматрачници. У њој је на врху опсерваторија, а у кули данас уметници сликају мотиве из Хаване продајући туристима слике. Сиромашна деца су на Хемингвејевом имању могла да играју бејзбол са његовим сином и да једу манго који би пао са дрвета.

Испред куће је из самих степеница расло велико дрво капок из чијег дебла су расле орхидеје. Марта је записала да оно представља душу фарме, да улива сигурност и осећај припадања. Уклоњено је 1950. јер је претило да уруши темеље, али је у близини посађено ново које и данас ту стоји и подсећа на писца који је за себе говорио да је „Cubano sato” или чисти Кубанац.