Цркве краља ког су волеле пчеле

У етиопском горју на око 2.500 метара надморске висине налазе се чувене цркве Лалибеле. Била је то прилика да се упознамо с хришћанством које је другачије од оног које познајемо.

Етиопско хришћанство припада источном православљу, и иако је назив исти, нема никакве везе с оним на нашим просторима. Источно православље, којем данас припадају, на пример, сиријска или грузијска црква, настало је хиљаду година раније од нашег, након раскола у Цркви, још у петом веку. Додатно, хришћанство у Етиопији развијало се готово потпуно одвојено од оног у остатку света и најсличније је хришћанству Копта у Египту.

Готово пола века на Унесковој листи

Комплекс састављен из једанаест цркава Лалибеле доспео је на престижну листу Унескове светске културне баштине још 1978. године.

Према предању, комплекс из 12. и 13. века сазидао је локални краљ Лалибела, у облику монолитних и семи-монолитних стена, али и оних уклесаних у брдо.

Ове прелепе, једноставне старе цркве очарале су нас својом стаменошћу. Подигнуте од гранита и црног вулканског камена  декорисане су рељефним детаљима, најчешће у обличју свастике и крста, у спољним отворима, налик прозорима. У неким црквама још увек постоје остаци фресака, које приказују сцене из Старог и Новог завета, али је већина без фреско-сликарства.

У једној од богомоља, свештеник нам је показао велики крст за који се тврди да је био крст самог краља Лалибеле. Етиопски крстићи су веома декоративни и међусобно се разликују у односу на то да ли, на пример, потичу из Лалибеле или из Аксума.

Да бисмо боље разумели ово место, морамо знати да је у деветом веку, након Јерменије и Грузије, далека земља источне Африке – Етиопија постала трећа држава на свету која је званично прихватила хришћанство.

У Аксуму, бившој престоници на северу земље, хришћанство је у то давно време озваничио краљ Езана. Међу обичајима који прате етиопско хришћанство постоји веома велики број елемената из религија које су заступљене у окружењу, нарочито из јудаизма и ислама. И сами припадници етиопске владарске лозе, која је свој крај доживела седамдесетих година 20. века, с царем Хајлом Селасијем, тврдили су да воде порекло још из периода пре нове ере, од етиопске краљице од Сабе и њеног љубавника, јеврејског цара Соломона, те њиховог заједничког сина, чувеног цара Етиопије Менелика Првог.

У етиопском хришћанству постоји неколико веома значајних разлика које не постоје у готово ниједном другом облику ове религије, али су зато заступљени у јудаизму и исламу. Међу најважнијим примерима спадају рани јутарњи позиви на молитву преко разгласа, који пре свитања хришћанске вернике позивају на литургију у цркву. Ту је и забрана конзумирања свињетине као нечисте животиње, исто као код Јевреја и код муслимана, обрезивање дечака и изување пре уласка у цркву.

 Заветни ковчег

Оно што етиопску цркву разликује од свих осталих јесте и симбол Заветног ковчега, највеће светиње Јевреја, који је, наводно, када је јерусалимски храм уништен, пренет у Аксум, античку престоницу Етиопије, где се још увек налази. У здање налик капели које носи назив Црква Богородице Јерусалимске, коју чува један једини чувар све до своје смрти, није могуће ући. Ипак, мушкарцима је дозвољено да згради приђу сасвим близу, док је женама и то забрањено. У том смислу, постојање Заветног ковчега са 10 Божјих заповести, ствар је личног веровања. Наводно је последњи пут етиопски цар Ијасу, 1691. године, посведочио да је ушао у храм и видео га.

Приликом молитве у етиопској цркви постоји специфична музика, чији су саставни део и велики бубњеви, а чија је симболика тело и страдање Христово, и спој Старог и Новог завета. Етиопски свештеници могу да се жене и да имају децу. Уколико се разведе или му супруга премине, свештенику није дозвољено да поново ступи у брак и он постаје монах. У случају да свештеник ипак пожели да се ожени по други пут, он престаје да буде свештено лице.

 www.umetnostputovanja.rs

 Школа на отвореном

На узвишици, у близини најчувеније од свих Цркве Светог Ђорђа, која се налази укопана у великој, издубљеној рупи и у основи има облик правилног крста, видели смо дечаке заједно с вероучитељем, који их је подучавао осликавању фресака са сценама из Библије, на уздужном, кожном свитку. Етиопске фреске потпуно су другачије, а сликарство које највише личи на наивно одликују јасне боје, с ликовима који имају типичне, етиопске крупне бадемасте очи.

 Бела одећа

Етиопске цркве најчешће имају три одвојена улаза – за мушкарце, жене и свештеника. Уколико постоје само два улаза, они се обично налазе на супротним странама цркве и служе за одвојени улазак полова. И у цркви жене и мушкарци моле се одвојено.

Приликом посете цркви, Етиопљани се одевају у велику, белу памучну тканину, веома налик гази, која код жена може да буде као хаљина или само марама која покрива косу. У такву тканину умотава се и тело умрлог које се, према хришћанским обичајима, полаже на тепих од свеже траве и затим, без ковчега, закопава у земљу.

Локалци су нам рекли да „нова мода” полагања тела у ковчег постоји можда само у престоници Адис Абеби.

О краљу Лалибели

Иако није био плаве крви, још као дечак, Лалибела је изазивао пажњу. Своје име, које значи „онај који једе мед”, добио је као дете, када га је мајка пронашла у пећини с ројем пчела које су летеле око њега и нису га дирале.

Још тада, мештани су закључили да је дечак посебан и да би требало да постане краљ. Међутим, кад се већ замомчио, пут до престола покушала је да осујети његова рођена сестра, која му је спремила ручак с отровом. Предосетивши опасност, Лалибела је ручак поделио својим псима који су одмах угинули, а затим је рекао: „Због чега би други умирали због оног што је намењено мени”, и затим појео спремљено му јело, докраја. На изненађење присутних, није умро, већ је три дана и три ноћи провео у бунилу, где му се указао Бог и саопштио му да треба да оде на ходочашће у Свету земљу, и да по повратку у Етиопији подигне нови Јерусалим, што је и учинио.