Етнолог и на планинарењу

Када је Саша Срећковић почео пре тридесетак година да ради у Етнографском музеју, маркетинг је још био у повоју у нашим културним институцијама. Иако етнолог по струци, стицајем околности био је од почетка преусмерен на музејски менаџмент и културно предузетништво, па је постао и стручњак за односе с јавношћу. Желео је да своја етнолошка истраживања и истраживања својих колега што је могуће више приближи публици и да је заинтересује за традицију и обичаје.

Тако он већ низ година припрема и организује различите програме, а један од најзначајнијих је Међународни фестивал етнолошког филма, уз етно џез концерте.

Изложба о односу према смрти

Као кустос, почетком ове године, Срећковић је у Етнографском музеју поставио изложбу „Тимор мортис” где је сагледао традиције и паралеле у културама и односу према смрти код Срба, Влаха и Мексиканаца. Ова тема је увек била интригантна и свака култура се различито односи према њој, али и уз пуно сличности.

– Занимљиво је сазнање да је и овај данашњи човек једнако сујеверан као што је био његов предак у прошлости, само се форме мењају – објашњава Срећковић.

Саветник Етнографског музеја је од 2011. године постао тренер Унеска за нематеријалну културну баштину. Саветовао колеге у Немачкој, Јерменији, Албанији, Бугарској, Украјини, у земљама бивше Југославије, па и Сингапура.

– Пројекат нематеријалног културног наслеђа покренут је да би се мањи народи препознали у глобалном окружењу и у масовној култури управо преко свог наслеђа. То је моћан инструмент не само за културно препознавање, већ се уклапа и у савремену зелену агенду, а то су глобални трендови екологије. Унеско је проценио да у процесу глобализације нестају читави језици, а камоли народни обичаји локалних заједница и да је прави тренутак да се поведе озбиљнија брига о њима – објашњава Срећковић.

Додаје и да Унеско, поред аутентичних плесова, музике или обичаја, прилично широко схвата идеју нематеријалног наслеђа. У ту групу спадају и стари занати или музејски предмети, справљени јединственом методом. Простије речено, није битан само продукт, него и сама процедура настајања представља културно добро.

Етнологија је, додаје, некада била наука у служби колонијализма, посебно англосаксонског, они су изучавали народе у колонијама да би их лакше контролисали. Нама је важно историјско сећање и идентитет. На националној листи традиционалних знања и вештина нашло се педесетак обичаја, а имамо и неколико на светској листи, и то оних који нас највише идентификују – крсна слава, национално коло, злакуска грнчарија, свирање у гусле, начин печења ракије од шљиве. Следећа која би требало да буде уврштена је традиција сликарства у Ковачици, најављује етнолог.

И додаје да се може много научити и из некадашњих наших задруга какве су постојале по селима када се заједнички привређивало и када је свако знао свој део посла. Та традиција јесте донекле и ауторитарна, али има и много знања која опет могу бити примењива, јер ко би могао знати када слушамо вести и извештаје са свих страна куда овај свет иде и где нас води.

Али, када се врати на почетак свог уласка у област етнологије, Срећковић памти деведесете, које су обележиле ратови, санкције, протести на Тргу републике, а на удаљености од само петстотинак метара, у Етнографском музеју одвијали су се културни догађаји, филмске пројекције, промоције, концерти...

– Пуно смо радили, и радним данима и викендима, чинило нам се да се руши једна цивилизација, а ми смо прибежиште налазили у просторијама музеја у разним програмима које смо правили. До прве деценије 21. века радио сам и по неколико програма дневно. Стекао сам широк круг познанстава промовишући колеге који су приређивали изложбе или колеге из музеја – каже Срећковић.

Иако није био класичан кустос, захваљујући тим помоћним активностима обогатио је своју каријеру.

– Волео сам да будем независан и креативан, радећи макар и споредне ствари, а та независност ми је и тада значила исто што и данас – истиче наш саговорник.

Честа путовања донела су му велико теренско искуство. Деведесетих је било мало пара, али захваљујући чланству у планинарском друштву нашао је јефтин начин да посећује забачена места, да снима интервјуе с мештанима, слика, прави видео-записе.

Обилазио је забити у источној и западној Србији, у Црној Трави, Јадовнику, Озрену, Бабушници, на црногорским Комовима. Спавао је и у сточарским кућама, али је зато доносио много узбудљивих фотографија и видео-снимака. Бележио је свакодневни народни живот, економију, обичаје, саборе, традиционалне манифестације. Срећковић је аутор неколико документарних и етнографских филмова, као и уредник музичког издања Етнографског музеја. Био је председник Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије. Део академског искуства стекао је и у Москви у Високој школи економских и социјалних студија.

Ни путовања није недостајало од Далеког истока до Америке. Једно од драгоцених искустава стекао је у Узбекистану на фестивалу старих заната. Задивила га је гостопримљивост тамошњих људи и њихов начин живота.

Од старих заната направити чудо

– Имао сам стипендије из Америке, Русије, Немачке и Кине, за врло узбудљиве пројекте, па су ме понекада питали „за кога ти у ствари радиш”, у шали ме називали и шпијуном. Посредством „Артлинка”, њујоршке фондације у Северној Каролини, пратио сам рад организације која је од старих заната направила чудо. С доласком глобализације многи становници су остали без посла, па су морали да се сналазе и сетили се да су потомци занатлија из Шкотске, Ирске, Пољске, Чешке који су у Америку дошли у 19. веку. Иако су у међувремену заборавили на традицију, нашли су начин да јој се врате, да обнове старе занате, и од тога су у року од десет година направили главни туристички бренд што је заиста фасцинантна прича – преноси своја искуства Срећковић.

Признаје и да никада није жудио за академском каријером, већ примењеном науком, оном која је остварива у практичном животу.

– Захваљујући томе држао сам предавања на универзитетима Беркли, Стенфорд, о етнографском филму и нематеријалној културној баштини, ревитализацији наслеђа – каже наш саговорник.

Народни живот у селима је прошлост

– Кад сам почињао и обилазио села у источној и западној Србији, у Црној Трави, и Бабушници, то је била друга цивилизација, још витална и много другачија од ове у којој сада живимо. Данас доста младих одлази у село и то ме радује, али данашњи живот у селима је много другачији, непрепознатљив са становишта традиције. Некадашње коледарске поворке, покладе, све то спада у домен „археологије”. Данашња сеоска имања су много више предузетничка, и то је добро, али то више није прича која спада у некадашњи народни живот – каже Саша Срећковић.

 Културни туризам и традиција

– Традиција је база за културни туризам, у Бугарској, Румунији, Хрватској то су одавно схватили, код нас нажалост нема културне политике и стратегије, ради се ад хок, герилски. Успевамо да одрадимо понеки пројекат, али немамо адекватну помоћ институција па ни невладиних организација. Нажалост, драстична је разлика између система културне политике код нас и у суседним земљама – каже етнолог.