Анестезиолог који је постао понос југа Србије

Све време током пандемије короне проф. др Радмило Јанковић био је у „црвеној зони” ковид система болнице, уз најтеже пацијенте и своје колеге. Стицајем околности, као координатор ковид болница на југу Србије, нашао се под „рефлекторима” домаће јавности. Специјалиста анестезиологије и реаниматологије, директор Клинике за анестезију и интензивну терапију Универзитетског клиничког центра у Нишу и заменик директора КЦ Ниш постао је препознатљив по једноставном, јасном и стручном начину саопштавања информација о оболелима од короне и умирујућем баритону.

У професионалном окружењу био је наравно познат по академском ангажовању и стручним достигнућима и пре почетка пандемије.

Када се битка против ковида 19 завршила, лекари су се вратили својим пређашњим функцијама и обавезама, па тако је било и у случају нашег  саговорника, али остало је живо сећање на то време.

– Човек се нађе у специфичној ситуацији, вероватно једном у животу. Најбитније је било поверење. Уколико имате децу и желите да се она угледају на вас, ако имате армију младих лекара и специјализаната, који раде с вама, онда морате да будете честити, поштени. Морате рећи истину. На поверење је утицало и моје јављање, првих четрдесетак дана углавном видео-везом у раним јутарњим часовима, после напорних дежурстава, испред интензивне неге. Нисам ни одлазио кући с клинике. Саопштавао сам податке баш онакве какви су били, узимајући у обзир чињеницу да оно што говорим, нарочито уколико ми људи верују, може имати добар ефекат на јавно здравље нације – присећа се наш саговорник.

Кад се угасе рефлектори

Додаје да је након другог таласа ковида проговорио и о неким шкакљивим стварима, о ефикасности вакцина. Не устручава се да укаже да су неке колеге током пандемије укаљале свој углед, пре свега својим јако скромним ангажовањем. Било је то, каже, време у којем је свако показао од каквог је материјала саздан. За већину својих колега и пријатеља каже да су читаво време те људске епопеје и драме били уз своје пацијенте и поносни су на тај период. Данас, када су угашени „рефлектори”, вратили су се својим пословима, животима…

– Сачекало нас је много болесних људи. Листе чекања и хируршке интервенције које су касниле. Па, онколошки пацијенти – набраја он.

За своју специјалистичку област, анестезиологију каже да је специфична алхемија медицине јер комбинује знање из фармакологије, интерне медицине, хирургије, психологије и страха пацијента.

Подсећа да је модерна анестезиологија одавно престала да буде само анестезија, успављивање и буђење пацијента без болова пре, током и након операције.

– Анестезиологија се данас наслања на четири стуба: анестезију, реаниматологију или борбу за живот оних који имају изненадни застој срчане функције, на терапију бола и интензивну терапију. Не постоји грана медицине која на неки начин није ослоњена на знање и вештине анестезиолога – каже др Јанковић, али подсећа и на „хроничну бољку”: већ година нема довољно анестезиолога у мањим центрима, болницама, што ће неминовно довести до гашења хирургија у многим местима. Већ сада у источној, као и централној Србији има мало ових специјалиста, па они који раде, практично су приправни свих 30 дана у месецу. Као председника Удружења анестезиолога и интензивиста Србије брине га то што, без обзира на близу 1.000 специјалиста и специјализаната, ипак у неким центрима недостају, јер овај број није довољан, а нису ни равномерно распоређени по Србији.

– За доброг анестезиолога, сем савладавања свих вештина и теоријског знања, неопходно је велико искуство, од најмање 5–6 година. Овај посао исцрпљује људе и ментално и физички. Анестезиолози често пате од синдрома изгарања на послу и то углавном демотивише младе лекаре да се определе за ову специјалност. Зато је потребна њена већа популаризација, добра материјална основа, уважавање у медицинској стручној, али и друштвеној јавности – поручује др Јанковић који води другу по величини, али и значају анестезиолошку кућу у Србији. На клиници у Нишу ради готово 90 анестезиолога специјалиста и младих специјализаната.

Награда за животно дело

У три мандата је др Јанковић био секретар Европског удружења анестезиолога и интензивиста, једног од највећих струковних удружења које окупља више од 30.000 анестезиолога из Европе. Ту позицију добио је на изборима у којима су учествовале колеге из свих западноевропских земаља и још два пута био реизабран. Власник је бројних признања и награда, добитник медаље части Румунског друштва за анестезиологију и интензивну негу, носилац специјалног признања Српског лекарског друштва, за постигнуте научне резултате, одликован је орденом Карађорђева звезда.

Захваљујући њему у Нишу је прошле године одржан Симпозијум из анестезиологије који је окупио 1.000 лекара. Шта је следећи циљ?

– После 25 година дуге каријере на пољу анестезије могу да будем задовољан оним што сам постигао. Професор по позиву сам на два међународна универзитета у Подгорици и Скопљу. Оно што следи на наредном Европском конгресу анестезиолога је награда почасног чланства и то је нешто што је у рангу награде за животно дело. Бићу први источноевропски и далеко најмлађи анестезиолог у Европи који је то признање добио – открива наш саговорник..

Синови имају свој пут

Др Јанковић је међу најмлађима, са 35 година, докторирао, па постао шеф катедре... Питамо има ли тако високе захтеве и према синовима?

– Никада нисам утицао на избор нити онога шта ће да студирају нити школе коју ће да похађају. Потпуна, искрена посвећеност коначном циљу је мој животни мото, који су надам се преузели. Моја деца се нису интересовала за медицину што ми је донекле драго јер би скретање пажње да су моја деца само штетило њиховим каријерама. Старији син Павле је на Правном факултету у Београду. Јован се спрема за одлазак на студије у Београд вероватно на Факултет организационих наука.

Воли Београд, али остаје у Нишу

Др Јанковић воли Београд, али је остао да ради и живи у Нишу.

– Рођен сам 1973. године у Лесковцу. У тешко и кризно време деведесетих година Медицински факултет у Нишу био је мој рационални избор и нисам се покајао. Каријеру сам градио уз много подршке мојих професора с факултета. Постао сам један од најмлађих доктора наука, најмлађи професор. Читаву своју каријеру и оно што сам у њој постигао везао сам за Ниш, тако да сам на неки начин вратио дуг и факултету и мојим професорима.

С друге стране, признаје да се у Београду одувек сјајно осећао, а открива да је последњих годину и по дана то за њега постала нова емотивна лука.

Гитара и путовања

– Када год имам мало слободног времена трудим се да га испуним музиком. То је моја давнашња љубав, када нисам ни сањао да ћу да будем лекар. Гитара је мој најближи друг у неким тренуцима. Деца су такође завршила нижу музичку школу, Јован виолину, а Павле клавир. Када смо заједно, трудимо се да у вишегласју певамо, одсвирамо неку ствар.

Открива и да воли да путује. Често су та путовања везана за професионалне обавезе: држао је предавања у 40 различитих земаља.

– То су путовања која испуњавају знатижељу, али су ми много дража путовања која проводим с вољеним особама, као што је било на Куби на прослави мог 50. рођендана – каже др Јанковић.

Кошарка као породична традиција

Професора Јанковића за Београд веже и Кошаркашки клуб Партизан.

– То је породична традиција коју смо моји синови и ја наставили да негујемо. Један од најузбудљивијих момената у мом животу било је Партизаново освајање титуле првака Европе у кошарци у Истанбулу 1992. године. Често сам својој деци причао о томе. Данас заједно навијамо. Радујемо се сваки пут када можемо да набавимо улазнице да утакмицу гледамо уживо. Мислим да је присуство тим утакмицама, атмосфера која тамо влада, слика која из „Арене” одлази у свет, нешто на шта Србија може да буде поносна. И Црвена звезда има високо место у српском спорту, али је ово што се дешава с Партизаном у кошарци нешто посебно.

Петролејска лампа

Песма „Петролејска лампа” већ је ушетала међу кафанске, спот има хиљаде прегледа…

– Музика је обележила мој средњошколски период и у смислу јавних наступа и склоности ка компоновању, аранжирању рок музике. После готово 30 година од снимања првог демо материјала са својим бендом „Стопер”, одлучио сам да са својим пријатељима, академским музичарима из Ниша и колегом др Дејаном Перашевићем урадим нову другачију верзију. Настала је током пандемије, обојена мало тужнијим нотама. Снимили смо поново „Баладу из предграђа”, овај пут названу „Петролејска лампа”. Хтели смо да вратимо атмосферу старог Ниша, југа Србије, Лесковца, Пирота који су између два рата предњачили и по економском и друштвеном развоју у Краљевини Југославији. Снимили смо диван, топао меланхоличан спот на стихове Добрише Цесарића, старе готово 100 година, на које су и пре мене музику правили Арсен Дедић, Хрвоје Хегедушић и Ибрица Јусић. Испунио сам свој дечачки сан уз, како је Џон Ленон рекао, помоћ својих блиских пријатеља.