Измештање из познатог
Сетио сам се приче мог оца о његовом професору Аци Томашевићу, који је његовој класи дао да ископирају портрет Светог Петра из Сопоћана. Иако су све урадили технички исправно, ником портрет није нимало личио на оригинал. Оманули су зато што је сопоћански уметник био левак, каже Игор Марсенић
У галерији „Вилине воде”, великом, релативно новом простору, отворена је изложба Игора Марсенића названа „25/50”, како би симболично указала на 25 година рада и 50 година живота овог уметника, који ће нам на питање да ли ове датуме доживљава као стваралачку и животну прекретницу одговорити: „Не верујем у прекретнице, преокрете или заокрете. Верујем у ток.”
Представили сте дела у широком распону настајања. Како сте правили избор, шта вам је било најважније?
Нисам желео да изложба „25/50” на било који начин делује као затварање круга. Било професионалног или животног. Или да делује као рециклажа старих идеја услед недостатка нових. Учинило ми се да фантастични простор галерије „Вилине воде” даје могућност потпуно новог сагледавања радова који су до сада углавном излагани у галерији „Звоно”, али и прилика да изложим радове који до сада никада нису били излагани у Београду и њих је заиста доста. Схватио сам да постоји неколицина тема које су ме интересовале, да се оне провлаче кроз све фазе мог стваралаштва и да изложба може имати компактност и иновативност упркос томе што покрива 25 година мог стваралаштва. Радове смо одабрали Љиљана Тадић, директорка галерије „Звоно”, и ја. Нисмо се држали хронолошког реда, једино на чему сам инсистирао је да се може пратити високи квалитет саме продукције без обзира на фазе у стваралаштву.
Међу најраније радове спадају монументални портрети ваших пријатеља. Радови су настали крајем деведесетих, сликани, као што сте истакли, на најбољим платнима... Одлучили сте да све урадите од почетка до краја сами, мислим на техничке послове. Шта сте тиме желели да постигнете?
Моја најранија сећања повезана су с атељеом мог покојног оца и мене како му помажем да склопи блинд рам, да туткалише платно, на мноштво прича о старим мајсторима и њиховим радионицама. Саме околности у којима смо живели, 1999. или 2000. година у Србији, биле су екстремне и ванредне. Донекле је то било моја потреба да успорим време око себе, да га учиним предвидивим. Такође, имао сам осећање да сваки дан може бити и последњи. Желео сам да створим нешто величанствено и трајно, што надилази време у ком живим. Велики мајстори из прича мог оца приступали су свакој слици као да је најважнија на свету и да је ремек-дело у најави. Невероватно колико велики број слика Ван Дајка и Веласкеза има тај статус за светску културу. Слике сам стварао као да су ремек-дела, најважније слике у српској култури, и зато су техничке припреме биле део тог подухвата, вид психичке и физичке припреме за стварање нечег непоновљивог и изузетног.
У вашем стваралаштву се на „други поглед” ишчитава политички контекст. Он је нарочито присутан у слици „Сведок”. На који начин вам је та слика лично важна?
Увек ме је интересовао утицај политике на стваралаштво, у смислу како политичке околности утичу на формирање личности, која измењена последицама политичких догађаја ствара. Моје слике немају видљиву политичност или ангажованост, оне су, пре бих тврдио, политичке импресије. „Сведок” је прва од слика из фазе „Pixelization” и везана је за преносе суђења у Хагу, као и мноштво контроверзи које су донела у српску јавност. Пикселизовани портрети заштићених сведока су унели потпуно нову естетику у наш живот. Дете сам Југославије. Покојна мама је Бошњакиња из Приједора, отац Србин из Црне Горе. Имао сам идеју себе као Југословена из Шапца. Тешко смо поднели ратове, поготово ужасне злочине коју су се десили у Приједору. Породица моје мајке је успела да избегне, сачувавши и живот и част, али је ишчекивање сазнања о њиховој судбини оставило трајне последице на наш живот, између осталог и донело мојој мајци канцер. Од мене нико није очекивао или ме притискао да се национално изјасним. Осетио сам да је дух времена такав да се човек мора изјаснити, одабрати страну. И одабрао сам да сам Србин, иако у неком другом контексту бих можда био Бошњак. У сваком случају, национални идентитети јесу друштвени конструкти и ја се дивим свима који могу да кажу да су чистокрвни Срби, Хрвати или шта год иако ми је нејасно како је то могуће. „Сведок” је био мој дијалог са самим собом, са мном који је могао бити на обе стране рата, злочинац и жртва, сведок тужилаштва или одбране.
У радовима из серије „Sex, Lies… and Covers” експериментисали сте порнографским садржајем. Шта је био циљ прекривања стварног садржаја непрозирним фолијама?
Растао сам уз веома традиционалан однос према уметности. Доста рано сам разумео да не желим да се одрекнем тога, као и да у Србији нема озбиљне индустрије која би могла да буде подршка у стварању продукционо и технолошки захтевних и иновативних радова. Да је уљана слика на платну наша мера. Али ме јесте занимало да ли овај најтрадиционалнији уметнички медиј може имати ново поље значења, да истовремено буде слика, али и рецимо производ, попут било ког другог производа широке потрошње купљеног на киоску или у неком другом малопродајном објекту. Деведесете су донеле и потпуно нерегулисану доступност порнографског садржаја. Слике на којима су крупни кадрови пенетрације паковао сам у црне непровидне фолије како не би вређале јавни морал. Истовремено, брендирао сам их агресивним маркетиншким порукама. Значај или вредност слике одређен је на основу ових порука, а не на основу традиционалних вредносних критеријума попут пиктуралности, пастуозности, гестуалности. Оне немају ниједан познат критеријум на основу којих можемо тврдити да се ради о „вредном” уметничком делу. Она су банални производ свакодневице.
На сликама из колекције „Over spoting” присутна је и нека форма медитације. Тачке сте сликали у смеру обрнутом од смера кретања казаљки на сату. Шта вам је омогућио такав приступ?
Једна од стално присутних идеја у мом стваралаштву која се прво појавила у сликама „Pixelization”, затим у фази „Монос” и била најизраженија у сликама „New Reality” јесте да ли чин стварања може да буде на изузетно високом нивоу усредсређености да буквално промени моје физиолошке способности или карактеристике, да изазове трајну промену физичког бића. Знате, направити квадрат или круг слободном руком уопште није једноставно. Поготово није једноставно пребацити се с рада на коцкама с пиксел слика на рад с круговима у каснијим фазама. Потребно је преумљење, метаноја. Потребан је период адаптације вашег мозга и опажајног апарата како би рука била способна да изведе одређену форму. Почетком рада на сликама „New Reality” морао сам се суочити с бескорисношћу вештина стечених кроз системско образовање, које вас учи да пишете десном, у правцу с десне на леву страну и из горње ка доњој тачки пуне линије у свесци. Али том вештином нисам успевао да урадим слике и више пута сам их брисао разређивачем и кретао поново. Сетио сам се приче мог оца о његовом професору Аци Томашевићу, који је његовој класи дао да ископирају портрет Светог Петра из Сопоћана. Иако су све урадили технички исправно, ником портрет није нимало личио на оригинал. Томашевић им је рекао да су оманули зато што је сопоћански уметник био левак и потпуно су му другачији потези четке били. Сетивши се те приче, ја сам пробао да радим у потпуној контри са свим до тада наученим. Дакле из левог ка десном углу, и из доње ка горњој тачки, што је било заиста изнимно захтевно на самом старту. Буквално као да тело учите да поново обавља животне функције. Али сам захваљујући том „измештању” из познатог дошао до адекватног приступа сликама из те фазе.
Догодило се да сте се током рада у атељеу и потпуне посвећености послу онесвестили када вам је супруга ушла у ту просторију. Шта се десило?
Једно од за мене важних поља истраживања јесте у којој мери уметничка пракса може бити или јесте духовна пракса. Радећи дуго у моду високе усредсређености схватио сам да ја заиста „нестанем” за овај свет и то приликом уласка моје супруге у студио, где ме је њен улазак нагло вратио у овај свет из ма ког света у ком сам до тада био, и да се то манифестује мојим падом на под. Не правим онесвешћавањем, али рецимо нечим веома сличним томе. Али ако ја нисам „ту”, где сам онда заправо и да ли сам ја спреман за боравак у том „другом” свету? Радећи на сликама „New Reality” наишао сам на књижицу о зен будизму, заинтересовале су ме њихове духовне праксе. Церемонија испијања чаја је ритуална радња којом се шинто монах припрема, односно припрема свој дух за извођење Енсо кругова. Он се тим чином уводи у „другачије” стање, позицију из које је чин креације могућ. У нашој духовној пракси то је молитва. Почињао сам радни дан молитвама. Нисам никад чуо за било који други „алат” који може да сачува дух који није присутан у овом свету. Желим да само нагласим да се овде не ради о мистицизму или чаробњаштву, једноставно једна јако стара култура као што је шинтоизам разрадила је веома практичне духовне вежбе како би се реализовала личност кроз чин стварања.
