Најбоља њујоршка прича

Пре више од тридесет година београдски редитељ Дарко Лунгулов одлучио је да напусти Београд и одсели се у Њујорк, али већ јако дуго живи и тамо и овде, како гласи и наслов његовог првог играног филма. Из Америке се вратио 2004. године, али два-три пута годишње одлази „преко баре” где има доста пријатеља и колега. У Њујорку живе и његова два сина и ћерка који су сада одрасли људи. Дарко је са супругом изабрао Дорћол као своје боравиште, али живот уметника подразумева и честе одласке и путовања по Србији и иностранству.

Режирао је филмове „Бекство”, „Тамо и овде”, „Споменик Мајклу Џексону”; био је коредитељ филмова „Једнаки” и „Најбољи голман на свету” и ТВ серије „Сумњива лица”. У Америци је радио као редитељ и продуцент документарних филмова.

Његови филмови добили су тридесетак признања на домаћим и међународним фестивалима. Најновије остварење, документарни филм „Ју група – тренутак сна” освојио је Гран-при и две струковне награде за најбољу монтажу и дизајн звука на 70. Мартовском фестивалу у Београду као и годишњу награду УФУС-а (Удружење филмских уметника Србије) за најбољи документарни филм у 2023. години.

Јако занимљив живот

Почетком деведесетих, склањајући се од рата и мобилизације, с београдске Звездаре запуцао је на Велику јабуку у потрази за другачијим, бољим животом. У Њујорку се прво спријатељио с бескућницима када је као ноћни чувар божићних јелки радио на ћошку Бродвеја и 73. улице. Пошто је сакупио довољно новца, неких двеста долара, купио је комби у полураспаднутом стању с идејом да крене на „виши  ниво” игрице коју је започео.

Разни послови су се смењивали, пуно је и анегдота, необичних догађаја с којима се сусретао.

– Радио сам селидбе, а нисам имао никакве папире за то, а ни возачку дозволу, и зато сам био у неком сталном грчу. Упознао сам и једног земљака који ме је позвао да очистимо неки запуштен и прљав подрум. Чак смо и мртве пацове налазили. Проблем је био што смо смеће бацали на погрешно место, а не на неку специјалну депонију која је била за то одређена, и убрзо су стигла полицијска кола. Чуле су се  сирене, као у акционом филму. Неко нас је видео и пријавио, срећом, извукао сам се, а мој земљак је платио неку казну јер је он био организатор посла – сећа се Дарко.

Идуће зиме напредовао је у „бизнису” с јелкама, постао је продавац, а то му је доносило више новца него док је био чувар. И што је исто тако важно, радио је дању, када је топлије, није се смрзавао као раније. Њујорк је почео да га инспирише, смогао је снаге да, поред напорног свакодневног рада и борбе да опстане и преживи, упише и Филмску школу (The City College of New York) на којој је четири године изучавао режију, монтажу, камеру и писање сценарија.

Сити колеџ је школа специфична по томе што је прилагођена имигрантима, не траже се никакви папири, нема условљавања, а и цена студија је била врло повољна. Завидео је, ипак, колегама који су само студирали, без других обавеза. Најтеже му је било зими када је дању продавао јелке на цичи зими, а ноћу се презнојавао у претоплом студију за монтажу.

Професори су сумњали да се бави препродајом дроге пошто му је на часовима често звонио пејџер, а они нису знали да он уговара селидбе с муштеријама. Сећа се и једне професорке која му је прекорно и иронично рекла: „Ви водите јако занимљив живот!”

Кад је завршио четворогодишње студије 1997. године, радио је као монтажер у једној мањој продукцијској кући. Први његов пројекат био је документарац „Бекство” о породици из Београда, мајци и њена два малолетна сина који су дошли у Њујорк бежећи од НАТО бомби.

Снимање је трајало неколико година, пошто је Дарко Лунгулов желео да забележи у филму одрастање дечака у новој средини и да прикаже прилагођавање целе породице на амерички начин живота.

– Таман кад сам помислио да сам завршио са снимањем, догоди се 11. септембар, а њихова мајка је радила у једној од Кула близнакиња. Срећом, преживела је, али прича је добила потпуно другачији обрт. Документарац је добро прошао на фестивалима и добио је неколико награда – каже наш саговорник.

Следећи пројекат био је играни филм „Тамо и овде” с доста познатих глумачких имена. Мира Карановић, Бане Трифуновић, Дејвид Торнтон и његова супруга, певачица Синди Лопер која је писала музику и глумила у филму.

– Снимали смо на Дорћолу и у Њујорку, то је био и први наш филм који је приказан на „Нетфликсу”. Сећам се и свог познанства са Синди Лопер. Кад ми је дала да одслушам песму коју је компоновала за мој филм, први пут сам је видео уживо. Био сам толико узбуђен да сам само размишљао колико дуго треба да слушам музику с „ајпода” пре него што кажем „супер” – каже Дарко.

На бини с Питером Богдановичем

Лунгулов је посебно поносан на успех филма на фестивалу „Трибека”, на којем је добио награду у конкуренцији „најбоља њујоршка прича”. Фестивал је основао Роберт де Ниро који је дошао на доделу награда.

– Био је то најзвезданији тренутак. У граду где сам био нико и ништа, дружио се с бескућницима и чистио подруме с пацовима, добио сам награду за најбољу њујоршку причу. Добро се сећам те 2009. године, био сам на ручку за редитеље, нисмо били сигурни да ће доћи и Де Ниро, али се осетио неки електрицитет у ваздуху, он се заиста и појавио. Упознали смо се и он је рекао да је чуо за мој филм. Следеће године био сам и у жирију „Трибека” фестивала са Селмом Блер. Ја сам желео да подржимо филмове с озбиљнијом тематиком, а остали чланови жирија шалили су се на мој рачун. „Дарко хоће да нас врати на прави пут, да унесе мало мрачне, источноевропске тежине”, говорили су.

Овог пролећа припрема се за нови филм под насловом „1970” који се и дешава баш те године, када је имао седам година, а лета проводио у војвођанском селу Змајеву. Прошла година била је врло успешна, окончао је рад на документарцу о „Ју групи” који је трајао више година. Путовао је по разним местима с браћом Јелић и осталим члановима бенда, стигли су чак и до косовске Грачанице где је група одржала концерт.

– И браћа Јелић, Драги и Жика почели су да се питају зашто то све тако дуго траје, докле ћу их снимати, али кад су погледали филм, схватили су. То је требало да буде документарац о једном њиховом концерту, али је прерастао у филм о 53 године постојања групе, па и више од тога, то је и прича о једном времену и земљи које више нема, осим у имену рок бенда – каже наш саговорник.

Радња новог играног филма смештена је у родно место Дарковог оца, у Змајево, али и у Београд. Биће то прича о његовом одрастању, о хипи покрету, о времену када се проповедала слободна љубав, о борби за права жена, рок музици, прича нам натурализовани Дорћолац, остављајући за крај још једну причу из детињства, када је на мору гледао црно-бели филм Питера Богдановича „Последња биоскопска представа”. Толико му се допао да је запамтио то име за цео живот. Много година касније на фестивалу у Монте Карлу упознао је славног америчког режисера и испричао му ову причу. Чак су делили и бину, Богданович је добио награду за животно дело, а Дарко за свој филм „Споменик Мајклу Џексону”. Још један од звезданих тренутака у каријери.

Улога „Политике” у писању сценарија

Доста времена провео је читајући „Политику” у библиотеци на Студентском тргу припремајући се за писање сценарија новог филма о 1970. години. Одаје признање најстаријем листу да много боље описује догађаје од било какве „Википедије”.

– Тек кад читаш „Политику”, а ја сам пратио лето 1970. године, схватиш колико је интернет сиромашан. Било је то време Самита несврстаних у Каиру, кад се Тито састао са министарком из Вијетнама, а убрзо после тога дошао је и амерички председник Никсон у тродневну посету Југославији. Америка и Вијетнам су били у рату, па сам помислио да је реч и о некој врсти дипломатског посредовања. То је било први пут да председник САД посети неку социјалистичку земљу и то три дана. Са задовољством сам ишчитавао странице „Политике” које су ми умногоме приближиле то време краја шездесетих и почетка седамдесетих година о којима желим да се бавим у наредном периоду – каже Дарко Лунгулов.Антрфиле

Снимање филмова све скупље

Увек је добро да се снима, каже Дарко Лунгулов о великом броју серија које се емитују на разним домаћим телевизијама. Али додаје и једну малу отежавајућу околност. Нису исти буџети за ауторски филм и за серију и то отежава ситуацију филмским редитељима. Од Филмског центра, ако се прође на њиховом конкурсу, за филм се добије 30 одсто средстава, а за остало се мора сналазити код других фондова што онда траје годинама. У последње време, због повећања снимања серија, поскупела је опрема, глумци, итд., па се често и време предвиђено за снимање ауторског филма мора скратити, праве се компромиси, каже наш саговорник.