Туристи заобилазе Путинов туристички центар испод Кавказа

Пре десет година (7–23. фебруар 2014) Сочи, руски град на Црном мору, био је домаћин Зимских олимпијских игара. Била је то последња мирна Олимпијада. Истина, под казан звани Украјина већ тада су стављана дрва, али поклопац још није био склоњен, мада сам још тада, око олимпијских борилишта, чуо да ће да прокључа.

Русија је намеравала да њено највеће летовалиште постане и светски зимски туристички центар. Да се пре подне оде на Кавказ на скијање, а поподне купа на некој плажи у Сочију или поред њега. Невероватна комбинација, али, кад хоће да се хвале, Руси кажу да за њих немогуће не постоји.

И успели су што се техничког дела тиче. Међутим, непосредно после Олимпијаде стање у свету почело је да се мења. Дотадашње разлике постајале су све дубље и данас је између Русије и Запада провалија.

Роза Хутор – нови ски-центар

Грађевински подвизи да се у врлетима подигну бајковити хотели, врхунски објекти за зимске спортове, успињаче којима се стиже тамо где ни птицама није једноставно да допру, најсавременији ауто-путеви, који спајају море с планинским венцима нису били довољни да тамо похрле реке људи са Запада. Украјински казан је експлодирао, варнице букте по целој планети, па туристички рај наводњавају само потоци из Русије.

Својеврсна разгледница олимпијског Кавказа је Роза Хутор. Првобитна замисао била је да то буде Красна Пољана, јер је она још у совјетско време била срце зимског туризма. Међутим, убрзо се увидело да је то највећа тешкоћа – објекте је прегазило време, а да се они осавремене дара би била скупља од мере. Међутим, ни она није запостављена.

Због тога је одлучено да се створи нов крвоток, по захтевима новог миленијума. Роза Хутор је одабран да се из њега упумпава свежа крв у туризам на руском Кавказу. „Прегледи” су почели 2010. и за Зимске олимпијске игре 2014. све је било у пуној форми. Гости одоше врло задовољни, објекти остадоше и треба да преживе. А то је теже, него да се опет створе. Поготово у садашњим околностима, јер се рачунало на сасвим другачије прилике у свету, па су прошле године неки хотели били празни.

А Кавказ је врло занимљив и лети. Тада је веома привлачан, јер је хотелски смештај знатно јефтинији него зими.

Роза Хутор је, ипак, првенствено зимски туристички центар. Сезона траје чак 140 дана годишње. Може да се скија и у мају! Додуше, за време Олимпијских игара 2014. фебруар је био изузетно топао, али је опрема за вештачки снег положила испит.

Љубитељима скијања и сноуборда на располагању су 52 стазе (укупно 105 километара) свих нивоа тежине до којих „плове” 32 успињаче. За почетнике, било да су деца или одрасли, посебно су прилагођене падине. За њихово обучавање ангажовано је 270 инструктора за смучање и сноуборд.

– Часови користе и онима што знају да скијају, али још нису асови, јер ће да исправе грешке у техници, престаће да се замарају на смучкама, биће им боља путања скијања, а тиме ће и задовољство да им буде веће. Квалификован инструктор може да поправи и навике у смучању, које нису безбедне – рекла је Руској информативној агенцији „Новости” Олга Падејска, која руководи управом за активан одмор и туризам.

За децу од три године основан је смучарски клуб „Јегорка”. Вежба се на специјалној стази. Деца од 7 до 14 година могу сваке суботе да се такмиче у Купу „Хуторјонок” у алпском скијању и сноуборду. Да се одрасли не би досађивали кад нису на смучарској стази, приређују се концерти, тематске вечери, нуде разне могућности за опуштање...

И дању и ноћу, и лети и зими, ради боб на шинама. На стази с три кривине те санке могу да јуре пуном брзином од 40 км/ч, а могу и да се успоре ручном кочницом. Блеште анимиране илуминације. О томе какав се поглед пружа са 1.100 м надморске висине, поред Горњег олимпијског села, не треба ни да се троше речи.

Ко баш жели да му се леди крв у жилама може да се љуља изнад – амбиса! На Рози Пик, на 2.320 м, заиста застаје дах и онима који то само гледају. На том видиковцу може и да се – поцрни. Кад је ведро, сунце пече као да није зима.

За смучаре, који воле да се спусте низ падину, непосредно пошто по њој прође машина за уређивање „терена” (по „сомоту”, како кажу), постоји програм „Свитање на стази”. Кад им се душа засити, а стомак подсети да је празан, сврате у ресторан „Кота 2320” на доручак.

Разуме се, зимски туристички центар не може без клизалишта. Роза Долина има трг с „леденим дворцем”.

На Кавказ су доведене – ламе! Перуанке, како их зову.

– Оне су очаравајуће, умиљате и врло друштвена створења! Овде су за њих створени прекрасни услови. Живе на надморској висини од 1.100 метара. Сада у парку имамо 21 ламу, а на пролеће ће бити допуна. То говори да им овде веома прија. И нашим посетиоцима. Дружећи се с ламама људи су срећнији – тврди Ирина Чајкина, оперативни директор парка лама „Пача Мама”.

У парку лама живе још клемпави кунићи, велшке овце, ретки четворороги овнови и хаскији. За посетиоце су сусрети с њима антистресне терапије.

Готово да нема хотела без базена, спа или амама. Али, сунчани парк се не пропушта. Тај бањско-забавни комплекс у Горњем олимпијском селу има отворени базен с топлом водом, сауну с панорамским прозорима и погледом на планине, топао иглу са стакленим кровом...

 Два милиона туриста годишње

У центру Розе Хутора може да се презалогаји нешто с ногу, а и да се ужива у специјалитетима из целог света. У ресторану „Варјошка” („Рукавица с једним прстом”), с погледом на планине и шумски забран, уз лепу музику ујутру је шведски сто, а за остале оброке може да се бира: тамошњи јеловник или европска кухиња. „Вељвет” („Сомот”) нуди медитеранска, европска и азијска јела. Посебан јеловник је у „Дичу” („Дивљач”), јер тамо спремају од онога што је уловљено у лову и риболову и набрано у шуми. Кувари смело комбинују, па су јела разврстали по скали „префињене дивљине” због јединствене мешавине укуса. На пример: лосос с поморанџом у смутију од тикве и кумквата, пачје груди у сосу од дивље малине или филе од лоса у пикантном сосу од урме сушене на сунцу и лимунове коре.

Иако је још пре Олимпијаде било зебње шта ће бити после с објектима, Роза Хутор, и поред ограничења изазваних вишом силом, не може да се пожали на своје пословање. Сваке године око два милиона туриста овде дође у госте, открио је Александар Белокобиљски, генерални директор РИА „Новости”.

Салаш Естонца Адула Розе

Роза Хутор добио је име по Естонцу Адулу Рози. Он и група земљака су се отиснули с Балтика да траже земљу на којој ће да се скрасе и нашли су је на – Кавказу. Сачуван је запис да их је крајем 19. века било 73, а село су назвали Есто-Садок. Људи из прибалтичке низије тешко су издржали прву зиму, али кад су презимили, били су на коњу. За њихове краве било је паше у изобиљу, продавали су млеко и млечне производе, сакупљали су мед дивљих пчела, одлично су им успевали кромпир и воће... Роза је, изгледа, био особењак, па се одвојио и живео на свом хутору (салаш). Кад је дошла совјетска власт, радио је као шумар. Ту је његова кћерка Ана, удата Варман, примила у кућу и неговала естонског писца Антона Тамсареа оболелог од туберкулозе. Кад се излечио, захвалио јој је у својим успоменама. Зна се да је Роза имао и синове и да су отишли у неки рат из кога се нису вратили.