И болест може бити у запећку

Протеклих година сведоци смо великог напретка у лечењу неких врста рака, пре свих меланома, рака дојке и дебелог црева, карцинома простате... Иновативне терапије направиле су револуцију, велику промену, помак, а ти нови лекови су сада доступни и нашим пацијентима захваљујући напорима еминентних лекара који су објашњавали зашто су ти медикаменти драгоцени и одлуци РФЗО да их плаћа, односно стави на листу лекова.

Али, једна дијагноза остала је у запећку.

То је тумор мокраћне бешике. Од њега више од 2.500 људи оболи у Србији сваке године, а за више од 1.000 њих ова болест има фаталан исход.

Касни долазак код уролога

Овако је недавно на конференцији за новинаре научна саветница др Сузана Матковић, врсни стручњак, онколог из Института за онкологију и радиологију, објаснила зашто је битно увођење имунотерапије, као најсавременијег облика лечења и за ову врсту карцинома.

И то ће се, према најавама надлежних, догодити средином године, негде у јуну.

Професор др Зоран Џамић, хирург-уролог, супспецијалиста онколог, објаснио је да је карцином мокраћне бешике у старту једна типична уролошка болест.

 – И ми, хирурзи волели бисмо да све остане на хирургији и да никада не стигнемо до терапијских протокола и лечења метастатске болести. Међутим, много пацијената јавља се у узнапредовалој фази болести. Није то само ствар неадекватне организације или здравствене заштите или лоше превенције. Карцином бешике је подмукла болест, има симптоме који врло често прођу незапажено и када дође до праве клиничке манифестације, већ имамо узнапредовалу болест – упозорио је др Џамић.

Професор је поменуо и да је ова болест била дуго у запећку. И то не само у Србији.

– Дуже од 25 година за ову болест нисмо имали ниједан нови медикамент који би могао битно да промени суморну статистику и продужи време преживљавања. Последње три године појавила се нова терапија. Није свемогућа, али много значи продужити живот. Очекујемо дa од јуна држава омогући лекарима и у Србији да лече пацијенте најновијим лековима. Међутим, и досад захваљујући клиничким студијама значајан број наших пацијената је лечен овом иновативном терапијом и зато не каскамо много за светом – казао је др Џамић.

Он је објаснио и да се карцином бешике лечи хируршки у почетној фази, а с потврдом тумора и одређивањем колико је одмакао иде се на радикално решење – одстрањење овог органа.

– Тиме се завршава хируршко лечење, међутим, један значајан проценат пацијената добије метастатску болест, болест узнапредује независно од тога што је бешика одстрањена. Стандардни протокол је хемиотерапија и сви пацијенти иду на ту терапију, најчешће у четири циклуса. Када дође до стабилизације болести, терапија цитостатицима се прекида. Доскоро пацијентима од тог часа нисмо имали ништа да дамо за даље лечење. У целом свету је било тако. И сада је дошло коначно до напретка, промене. Иновативном терапијом се одржава стабилно стање. До појаве ове терапије болесници су преживљавали од 12 до 14 месеци, а овом терапијом одржавања три-четири године. Имунотерапија је будућност у овој области – објаснио је наш саговорник.

И др Сузана Матковић, која код нас има највеће искуство у медикалној онкологији и презентацији нових лекова кроз регистрационе студије, нагласила је да код лекара доминантно долазе пацијенти с раком мокраћне бешике који је узнапредовао. Већ постоје метастазе у јетри, плућима, лимфним жлездама.

Предности имунотерапије

– Није овај карцином тако чест као, рецимо, рак дојке или дебелог црева, али се сви с овом дијагнозом сливају на онкологију и Уролошку клинику. Сваки онколошки пацијент је захтеван за лечење, али с овом врстом што због придружених болести, што због општег стања је специфичан. Када се прошири, карцином врло брзо наруши опште стање оболелог и некада се пуно напора уложи у лечење пацијента симптоматском терапијом да би дошао у фазу да прими онколошке лекове. Примарно се лече хемиотерапијом којом се реагује код неких 50–60 одсто случајева да се болест заустави, не напредује даље. Добри почетни ефекат у просеку траје око годину дана, а онда болест напредује даље и стање буде лошије. Имунотерапија пружа наду да се добар ефекат терапије продужи на две-три године – објаснила је докторка Матковић.

Најбољи „доказ” докторкиних речи била је прича Томислава Милетића (73), пацијента који је своје искуство поделио с новинарима. Он је примио преко 50 циклуса терапије иновативним леком, добијеним посредством клиничке студије и добро се осећа. Терапија му је прекинута средином прошле године, болест од тада не напредује. Томислав је лечење започео 2017. године, прошао је три операције, разне фазе погоршања и побољшања, док није примио нови лек, који је добијао сваке две недеље у виду краткотрајне инфузије.

Разне врсте терапија

Постоје три модалитета терапије: класична хемиотерапија, молекуларни лекови и имунотерапија, која најбољи ефекат даје после хемиотерапије.

Др Матковић је подсетила и да данас постоје многе специфичне терапије за лечење рака: таргет, односно биолошка циљана, затим хормонска (даје се женама после карцинома дојке), па имунотерапија... Неке се дају саме за себе, неке се комбинују и свака има потенцијална нежељена дејства.

– Што имају више пацијената, лекари се сусрећу и с више нежељених дејстава. На Институту за онкологију имунотерапију дајемо од 2014. кроз клиничке студије, а од 2017. као регуларне лекове код меланома. Сада већ имамо стотине и стотине пацијената лечених тим лековима, а имамо и искуства с нежељеним дејствима, које помно пратимо, препознајемо на време и реагујемо.

Имунотерапија се у принципу добро подноси и у већини случајева пацијенти лекове примају у амбуланти у дневној болници.

Драматично упозорење

– Појава крви у урину, хематурија је главни знак упозорења, нешто што сваку особу избаци из колосека. То је прилично драматична ситуација. Крв се јавља изненада, из чиста мира, па је нема или се јави после месец или два, а процес у бешици траје и то је оно најгоре. Додатно, хематурија је безболна, а док нема бола нико се неће посебно узбудити. Код већине малигних обољења важан симптом је и копњење организма, честе су ниске субфебрилне температуре – објаснио је проф. др Џамић.