I bolest može biti u zapećku

Proteklih godina svedoci smo velikog napretka u lečenju nekih vrsta raka, pre svih melanoma, raka dojke i debelog creva, karcinoma prostate... Inovativne terapije napravile su revoluciju, veliku promenu, pomak, a ti novi lekovi su sada dostupni i našim pacijentima zahvaljujući naporima eminentnih lekara koji su objašnjavali zašto su ti medikamenti dragoceni i odluci RFZO da ih plaća, odnosno stavi na listu lekova.

Ali, jedna dijagnoza ostala je u zapećku.

To je tumor mokraćne bešike. Od njega više od 2.500 ljudi oboli u Srbiji svake godine, a za više od 1.000 njih ova bolest ima fatalan ishod.

Kasni dolazak kod urologa

Ovako je nedavno na konferenciji za novinare naučna savetnica dr Suzana Matković, vrsni stručnjak, onkolog iz Instituta za onkologiju i radiologiju, objasnila zašto je bitno uvođenje imunoterapije, kao najsavremenijeg oblika lečenja i za ovu vrstu karcinoma.

I to će se, prema najavama nadležnih, dogoditi sredinom godine, negde u junu.

Profesor dr Zoran Džamić, hirurg-urolog, supspecijalista onkolog, objasnio je da je karcinom mokraćne bešike u startu jedna tipična urološka bolest.

 – I mi, hirurzi voleli bismo da sve ostane na hirurgiji i da nikada ne stignemo do terapijskih protokola i lečenja metastatske bolesti. Međutim, mnogo pacijenata javlja se u uznapredovaloj fazi bolesti. Nije to samo stvar neadekvatne organizacije ili zdravstvene zaštite ili loše prevencije. Karcinom bešike je podmukla bolest, ima simptome koji vrlo često prođu nezapaženo i kada dođe do prave kliničke manifestacije, već imamo uznapredovalu bolest – upozorio je dr Džamić.

Profesor je pomenuo i da je ova bolest bila dugo u zapećku. I to ne samo u Srbiji.

– Duže od 25 godina za ovu bolest nismo imali nijedan novi medikament koji bi mogao bitno da promeni sumornu statistiku i produži vreme preživljavanja. Poslednje tri godine pojavila se nova terapija. Nije svemoguća, ali mnogo znači produžiti život. Očekujemo da od juna država omogući lekarima i u Srbiji da leče pacijente najnovijim lekovima. Međutim, i dosad zahvaljujući kliničkim studijama značajan broj naših pacijenata je lečen ovom inovativnom terapijom i zato ne kaskamo mnogo za svetom – kazao je dr Džamić.

On je objasnio i da se karcinom bešike leči hirurški u početnoj fazi, a s potvrdom tumora i određivanjem koliko je odmakao ide se na radikalno rešenje – odstranjenje ovog organa.

– Time se završava hirurško lečenje, međutim, jedan značajan procenat pacijenata dobije metastatsku bolest, bolest uznapreduje nezavisno od toga što je bešika odstranjena. Standardni protokol je hemioterapija i svi pacijenti idu na tu terapiju, najčešće u četiri ciklusa. Kada dođe do stabilizacije bolesti, terapija citostaticima se prekida. Doskoro pacijentima od tog časa nismo imali ništa da damo za dalje lečenje. U celom svetu je bilo tako. I sada je došlo konačno do napretka, promene. Inovativnom terapijom se održava stabilno stanje. Do pojave ove terapije bolesnici su preživljavali od 12 do 14 meseci, a ovom terapijom održavanja tri-četiri godine. Imunoterapija je budućnost u ovoj oblasti – objasnio je naš sagovornik.

I dr Suzana Matković, koja kod nas ima najveće iskustvo u medikalnoj onkologiji i prezentaciji novih lekova kroz registracione studije, naglasila je da kod lekara dominantno dolaze pacijenti s rakom mokraćne bešike koji je uznapredovao. Već postoje metastaze u jetri, plućima, limfnim žlezdama.

Prednosti imunoterapije

– Nije ovaj karcinom tako čest kao, recimo, rak dojke ili debelog creva, ali se svi s ovom dijagnozom slivaju na onkologiju i Urološku kliniku. Svaki onkološki pacijent je zahtevan za lečenje, ali s ovom vrstom što zbog pridruženih bolesti, što zbog opšteg stanja je specifičan. Kada se proširi, karcinom vrlo brzo naruši opšte stanje obolelog i nekada se puno napora uloži u lečenje pacijenta simptomatskom terapijom da bi došao u fazu da primi onkološke lekove. Primarno se leče hemioterapijom kojom se reaguje kod nekih 50–60 odsto slučajeva da se bolest zaustavi, ne napreduje dalje. Dobri početni efekat u proseku traje oko godinu dana, a onda bolest napreduje dalje i stanje bude lošije. Imunoterapija pruža nadu da se dobar efekat terapije produži na dve-tri godine – objasnila je doktorka Matković.

Najbolji „dokaz” doktorkinih reči bila je priča Tomislava Miletića (73), pacijenta koji je svoje iskustvo podelio s novinarima. On je primio preko 50 ciklusa terapije inovativnim lekom, dobijenim posredstvom kliničke studije i dobro se oseća. Terapija mu je prekinuta sredinom prošle godine, bolest od tada ne napreduje. Tomislav je lečenje započeo 2017. godine, prošao je tri operacije, razne faze pogoršanja i poboljšanja, dok nije primio novi lek, koji je dobijao svake dve nedelje u vidu kratkotrajne infuzije.

Razne vrste terapija

Postoje tri modaliteta terapije: klasična hemioterapija, molekularni lekovi i imunoterapija, koja najbolji efekat daje posle hemioterapije.

Dr Matković je podsetila i da danas postoje mnoge specifične terapije za lečenje raka: target, odnosno biološka ciljana, zatim hormonska (daje se ženama posle karcinoma dojke), pa imunoterapija... Neke se daju same za sebe, neke se kombinuju i svaka ima potencijalna neželjena dejstva.

– Što imaju više pacijenata, lekari se susreću i s više neželjenih dejstava. Na Institutu za onkologiju imunoterapiju dajemo od 2014. kroz kliničke studije, a od 2017. kao regularne lekove kod melanoma. Sada već imamo stotine i stotine pacijenata lečenih tim lekovima, a imamo i iskustva s neželjenim dejstvima, koje pomno pratimo, prepoznajemo na vreme i reagujemo.

Imunoterapija se u principu dobro podnosi i u većini slučajeva pacijenti lekove primaju u ambulanti u dnevnoj bolnici.

Dramatično upozorenje

– Pojava krvi u urinu, hematurija je glavni znak upozorenja, nešto što svaku osobu izbaci iz koloseka. To je prilično dramatična situacija. Krv se javlja iznenada, iz čista mira, pa je nema ili se javi posle mesec ili dva, a proces u bešici traje i to je ono najgore. Dodatno, hematurija je bezbolna, a dok nema bola niko se neće posebno uzbuditi. Kod većine malignih oboljenja važan simptom je i kopnjenje organizma, česte su niske subfebrilne temperature – objasnio je prof. dr Džamić.