Јецине зепице лепе као свилене бомбоне

Има жена у Србији предузимљивих, храбрих и вредних које су у старим занатима препознале своју шансу да започну посао, попут Јелене Аларгић. Уздајући се у своју креативност, спретност и умеће, она је пре пет година почела да прави собну обућу од пустоване (пресоване) вуне.

Јелена с породицом живи у срцу Срема, у малом фрушкогорском месту Велики Радинци у општини Сремска Митровица, а њене ручно рађене папуче по којима је многи знају као Јецу Зепицу, како каже, још једино нису стигле до Кине.

Пустовање или ваљање вуне јесте стари занат, старији од ткања. Међутим, наша саговорница је ову методу обраде вуне савладала тек пре пет година.

– Крајем маја 2018. године у организацији Етно мреже из Београда одржана је, уз подршку локалне самоуправе града Сремска Митровица, тронедељна обука пустовања. Морам признати, у почетку ми се није допало. Више пута сам хтела да одустанем, али ме је било срамота од других полазница. На обуци смо знале један предмет данима да квасимо, трљамо, ваљамо, испирамо и чинило ми се као да послу нема краја.

По завршетку обуке неколико месеци нисам погледала, а ни узела вуну у руке. Једног хладног, кишног, новембарског дана ћерка ми се пожалила да су јој хладне ноге. Пронашла сам комад вуне што ми је остао од обуке и решила да јој направим плитке зепице. Нажалост, нису припале оном за кога су направљене. Код нас се баш тада затекао један пријатељ и није хтео да оде кући док ме није убедио да их њему продам, а да ћерки направим друге, јер му жена има проблема с циркулацијом и ноге су јој стално хладне. Од тих првих хиљаду динара, које сам тада добила, купила сам први килограм вуне и кренула у авантуру звану пустовање.

Јелена објашњава да се овом техником могу направити сви одевни предмети. Своје производе углавном поклања или продаје преко удружења жена из околине и на препоруку.

Својим рукотворинама она воли да обрадује пријатеље и њихове малишане израђујући им патофне с ликовима омиљених цртаних јунака. Некада јој много више времена треба за украшавање него за израду папуча.

– Приликом израде користим калупе. За израду употребљавам само овчију вуну, која се слаже у слојевима, топлу воду и домаћи сапун. Одоздо се подшивају скајем како би што дуже трајале и како не би клизале приликом ношења. Када су готове, потребно је време да се осуше, да одстоје два-три дана и могу да се носе.

Осим зепица ова Сремица правила је и шешире, рукавице, мараме. Поносна је што поједини малишани поред ко зна којих све маркираних патофни ипак носе њене.

– Израда дечјих зепица је много тежа али, када стигну слике насмејане деце, задовољних баки и мајки, јер малишани више нису боси у кући, није ми жао што сам се мало помучила – искрена је мајсторица која посебно воли поклон на пенџер да стави, па из краја да гледа како га дете узима.

Побринула се и да деци олакша вечити проблем – шта је лево, а шта десно, исписавши на зепама која је која.

Собна вунена обућа може да се носи и лети и зими. Ноге се не зноје, јер вуна обезбеђује природну циркулацију ваздуха, па има много задовољних купаца.

Једне дубоке патофне, рађене по посебној жељи, отпутовале су и до Норвешке да греју једну снајку.

У последње време све више Руса поручује у Великим Радинцима вунену обућу.

– Веома сам поносна на то, јер је ово њихова традиционална обућа. Када ми је једна Рускиња наручила дубоке патофне ваљанке имала сам велику трему да их направим, али успела сам да испуним очекивања – каже Јелена.

Постоји изрека да: „обућар нема ципеле, фризер фризуру…”, до прошле године ни Јелена није имала зепе.

– Свих ових година носила сам дечје, јер их прерасту. Носила сам по башти, истоварала кукуруз, све желећи да их поцепам да бих имала разлог да направим нове. Коначно одрадим нове, кад чујем: ,,Мама, твоје су лепше од мојих!”. И тако сам тек 2023. на Светог Саву „добила” свој први пар – каже наша саговорница.

Открива да је један од најлепших комплимената за свој рад добила од стрица. Када му је показала своје рукотворине, похвалио их је речима:„ Што су лепе овако беле као свилене бомбоне с вашара!