Култура састанака
Неретко ми се дешава да током састанка један од учесника крене да проверава поруке на мобилном или да ради нешто на лаптопу док се обраћам. Кад због тога станем с излагањем, особа се окреће и каже ми да она може да ме слуша док ради нешто друго
На основу искуства консултанта више наших и иностраних пословних компанија, имам утисак да у нашем окружењу постоји вид пословне некултуре о којем се уопште не прича у јавности. Како добар део наших људи није радио у другачијем окружењу, нису ни свесни како може боље, а последице су озбиљне. Наравно, могуће је да је мој узорак нерепрезентативан и да је мој утисак погрешан, али се надам да бар моји савети могу некима бити од користи.
Скоро све долеописане грешке из пословне културе правио сам и ја у прошлости. Тада нисам знао, или нисам хтео да знам, за боље. У питању су ситнице које свако од нас може, а не мора, да промени.
Нечија пословна култура се може доста проценити на основу понашања на састанку.
За почетак ту је проблем кашњења на састанак. То је вид непоштовања туђег времена. Дешавало ми се да учествујем у пројектима у нашем окружењу где је било уобичајено да се руководилац појави двадесетак минута касније од договореног. Наравно, и други би каснили такође. Све наравно симпатично и уз успутну пошалицу, јер није ни постојало очекивање да се стварно дође на време. Моје разумевање понашања већине је следеће: Како нико не поштује моје време, зашто бих ја поштовао туђе и био тачан? У раду на Западу, с људима сличног ранга, малтене да нисам виђао нечије кашњење на састанак.
Припреме за састанак, његово вођење и добро организовање су такође одраз пословности и поштовања туђег времена. Да ли су позвани упознати са агендом пре почетка? Да ли се зна очекивано време трајања састанка? Да ли се води записник током састанка? Да ли се закључци прослеђују свима касније? У нашој средини ретко. Зашто? Не знам. Доста времена може да се уштеди добром организацијом састанка, а будуће неспоразуме и несугласице могу да се избегну документовањем изложеног и договореног.
Ево лепог геста који ретко доживљавам. Десет минута пред крај уговореног времена трајања особа која води састанак пита присутне да ли могу да продуже присуство након уговореног времена завршетка. Пример како се указује поштовање према туђем времену и ради на томе да се не збрза крај састанка.
Неретко ми се дешава да током састанка један од учесника крене да проверава поруке на мобилном или да ради нешто на лаптопу док се обраћам. Кад због тога станем с излагањем, особа се окреће и каже ми да она може да ме слуша док ради нешто друго. Могуће је да је та особа веома талентована и да је у стању да више послова истовремено квалитетно обавља, али, по мом мишљењу, ово је пример непоштовања према излагачу.
Оно што сам приметио у свом пословном окружењу у нашој средини јесте да се након почетног упознавања на састанку често брзо прелази на ословљавање са ти. Иако с том особом имам само пословни контакт, из неког разлога, она хоће да пређемо на ти. Кад је клијент у питању, онда то невољно прихватам, али генерално то избегавам. Зашто?
Као млађи и ја сам редовно брзо прелазио са свима на ти. Дуго ми није било јасно чему та моја потреба, и других из околине, да се брзо прелази у неформалан однос где смо сви ми као неки пајтоси или пријатељи, кад у стварности то нисмо. Постало ми је јасно кад сам схватио да је теже рећи непријатну истину неком пријатељу него колеги с којим смо на дистанци. Из мог искуства, брзо стварање неформалног односа у формалној пословној средини био је одраз моје личне несигурности или уверења да ћу тако лакше да задржим посао или да га обавим. Истина у послу, било да је пријатна или не, добра је за посао. Стога, није повољно креирати ситуације у којима је теже да се она изговори.
У неким нашим пословним срединама имао сам прилике да видим како се од запослених тражи да власника фирме ословљавају са газда. Ако је неко директор или шеф по функцији, очекивано је да се током састанка ословљава са директоре или шефе, али тражити од запослених да власника фирме ословљавају са газда пример је искомплексираности самог такозваног газде.
Оно што у нашој култури недостаје, а поготову у пословној, јесте захваљивање за добро обављен посао. Утисак ми је да се код нас на захваљивање гледа као на вид слабости и зависности. Моје раније разумевање захваљивања је било следеће: Шта има ја да се захвалим овом кад је он задужен да одради свој посао. Треба он мени да буде захвалан што уопште има посла. Ако покажем захвалност, испашће да сам слаб и да зависим од њега.
Да ли онда треба да нас зачуди ако после чујемо жалбе да неко није квалитетно обавио посао и да имамо проблема с фушерајем? Доста послова, и јавних и приватних, могу да се заврше с различитим нивоом квалитета. Зашто би неко урадио нешто више или боље од уобичајеног кад то неће бити препознато? Веома ретко сам у нашем окружењу имао прилике да присуствујем састанку у којем се неко захваљује другом за добро одрађен посао.
У нашем пословном окружењу редовно чујем констатацију како постоји проблем да се нађе добар радник, али не и запитаност колико смо ми сами томе допринели. Јесу већа примања на Западу, али да ли наши квалитетни људи одлазе тамо да раде само због нижих плата у нашем окружењу или можда наша пословна некултура доприноси томе?
