Љубав, комшија, љубав, а не „одмазда”

Јави ми се комшија баш на Савиндан поруком „Ускликнимо с љубављу, сусједе!” (Културни додатак, 27. јануар, сајт magazin.politika.rs). Велим: Хм, лепо, ако сам ја „сусјед”, он нек буде „комшија”, па ствар у реду!

Обрадовах се ипак јер помислих: Добро је, одустао је комшија од своје малигне теорије о неопходности одмазде према суседном народу о којој ономад тако жарко причаше (Културни додатак, 2. децембар 2023, magazin.politika.rs, „Откад су се загрлили...”), а на чему му ја као доследни пацифиста и космополита – Европејац такорећи – врло замерих. Том приликом неким телепатским дурбином, шта ли, комшија устврди да, док му писах поменуту замерку, ја „хоп, шакохватом товарим слатке мушмуле у губицу”. Помислих: Боже, видовит ли је? Тек, би ми ипак важно да је комшија променио став. Љубав, дакако, а не одмазда, не мржња шовенска, тако је, комшо!

Али не лези враже! Постадох и ја попут њега, некако видовит, те ми се указа слика: комшија прстима облапорно грабећи последње комадиће масне гибанице (могуће испошћен након великог божићног поста) и заливајући је некаквом текућином, можда чајем шумадијским, потеже комшија опет Вражју дивизију из 1914. и њеног команданта злочинца Саркотића, помеша је с усташким злочинима коју деценију доцније (1941–1945), па придодаде још и „Бљесак”и „Олују” из 1995. с краја братоубилачког рата између Хрвата и Срба, и читав тај миш-маш најгорих делова наше заједничке историје упакова у светосавску љубав и још ме позива да јој кличем! Притом предајући се уживању у гибаници, мој комшија потпуно заборави да свака медаља има две стране. На пример, та друга страна би могла да буде Вуковар („ослобођен до темеља”), Дубровник („направићемо још старији Дубровник”), славонски Ловас, далматинско Кијево, Шкабрња...

Али оставимо се таквог надгорњавања. Опако је и не води добру.

Често питам једнако српске и хрватске „новоисторичаре” зашто за своје „аргументе” бирају најгоре делове традиције сопственог народа. Тако нпр. први величају квислинге попут Недића, Љотића, Велибора Јонића, али и колаборанта Дражу Михаиловића... Ови други пак НДХ, Павелића, Францетића и Бобана, можда и тог несретног Саркотића из злочиначке Вражје дивизије из 1914...

Питање дакако важи и за мог комшију. Јер комшијини „аргументи” су факсимили негдашњих хрватских ратоборних гласила које ми љубазно приложи! Могао бих и ја њему приказати факсимиле нпр. квислиншког Новог времена, Српског народа или Обнове. Или пак наслове неких београдских листова из нпр. 1990. године након тзв. „балван револуције”, попут наслова да се у Хрватској спрема „трећи српски устанак” (Политика експрес, 11. август 1990).

Могао бих, велим. Али шта бисмо тиме доказали један другом? Једино то да су у оба народа постојале (и данас на несрећу постоје!) антидемократске и шовенске снаге које су производиле (и даље производе!) мржњу и нетрпељивост. А зна се до чега то доводи.

Зато увек треба гледати напред, позивати се на најбоље, а не на најгоре делове српске и хрватске традиције, на светле странице српско-хрватске историје, о чему му писах прошли пут, а он то схвати као неко моје, како оно рече, ах, да, пазите сад: „титоистичко југословенство и југоносталгију са аустрословенством”. Хм, за ово прво је потпуно у праву, тиме се поносим; за оно друго, нити сам могао, нити бих био Аустрословен. Титоистичко југословенство и аустрословенство су у очитој, оштрој и недвосмисленој контрадикцији!

И кад ја то помињах аустрословенство? Ја помињах Хрватско-српску коалицију. А она је од 1906. па све до 1918. била стожер будућег уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Она је имала већину у Сабору и то је историјска истина. У Хрватско-српску коалицију били су упрти погледи хрватског и српског народа Далмације, Босне и Херцеговине и крајева који се данас налазе у саставу Војводине. Стјепан Радић и Светозар Прибићевић, доцније вође Хрватско-српске коалиције, као омладинци југословенске оријентације, основали су још 1900. године лист Глас уједињене хрватске, српске и словеначке омладине. Уместо мржње и заједљивог антисрпства и антихрватства (у строго националним листовима аустријских Срба и Хрвата) ово гласило као и Нови Србобран (чије је уредништво преузео Прибићевић) промовишу идеју српско-хрватског јединства. И она постаје преовлађујућа у аустроугарских Хрвата и Срба.

И да не остане комшији необјашњено: Ријечки договор из 1905. (тад је донета резолуција па се тај договор по њој у историографији назива и Ријечка резолуција) као и Задарска резолуција јесу документи у првом случају хрватског народа (Хрвата из Троједнице и Истре), а у другом Срба (из Троједнице и са простора данашње Војводине), дакле документи који ту народну политику будућег уједињења јавно обзнањују како домаћим, тако и међународним политичким факторима.

Отпора јужнословенском уједињењу је било и код Хрвата (франковаца, клерикалаца и осталих хрватских националиста) и код оних Срба опредељених искључиво за „свесрпско уједињење” (границе Душановог царства и... још „мало” на запад). Ти отпори су понекад били и жестоки, испољили су се и током Првог и Другог светског рата код „национално одгојених Хрвата” у огољеном антисрпству и злочинима, али треба увек имати на уму: ни Вражја дивизија онда, ни НДХ 1941, нису представљали већинско расположење и политичке преференције хрватског народа.

Комшија би, држим, што се југословенства тиче, морао правити разлику између квислиншких творевина (НДХ, Недићева Србија) и СФР Југославије, која је као федерална заједница изборена четворогодишњом Народноослободилачком борбом Срба, Хрвата и свих наших народа против окупатора и квислинга, а која је на несрећу разбијена управо деловањем тих повампирених националистичких снага које мој комшија на одређени начин велича, тиме што југословенство очито сматра „завером против Срба и Србије”. Кад ми славодобитно спочитава (не знам зашто мени?) како је чланом 141 Устава Републике Хрватске „југословенство забрањено”, то, драги комшија, значи само једно: и данашња официјелна Хрватска сматра југословенство „завером против Хрватске”. Што југословенство ни у случају Србије ни у случају Хрватске није било. Напротив, ширило је видике, прескакало границе, развијало је љубав према заједничкој домовини и међу њеним народима.

А ја, драги комшија, увек гласам за љубав! И тиме завршавам дијалог с вама.

*Поводом текста „Ускликнимо с љубављу, сусједе”, Културни додатак, 27. јануар 2024.