Скептицизам-Опробани начин живота

Кад је умро Бертранд Расел (1872–1970), један од највећих скептика 20. века, нашао се пред Свевишњим, који га је упитао: „Зашто не верујеш у Бога?” Расел му је одговорио: „Због недостатка доказа.” Скептицизам је део европске филозофске традиције, а порекло му је у античкој филозофији, која је сумњом у постојећа знања и вредности помагала у разумевању света у коме се живи. Наши преци су преживели миленијуме зато што нису све прихватали здраво за готово, већ су од памтивека интуитивно проверавали шта се око њих догађа из минута у минут и из дана у дан. То је и данас начин живота свих људи на земљином шару, а да тога нису свесни. У суштини, и наука и демократија могу се свести на причу у потрази за истином за коју догма и догматизам било које врсте не хају. Клонити се скептичности јесте глупо, али је комфорно, јер се тако избегава когнитивна дисонанца, тј, ситуација нелагодне напетости, кад у глави имамо две конфликтне идеје у исто време, или кад смо се уплели у нешто што је у супротности с нашим убеђењем. Док мозак тражи начин разрешења контрадикције, осећамо немир, што може трајати трен, али и године. Кад конфузија нестане, задовољни смо и срећни. То је чар и награда сваком скептику који је решио проблем. Ако неко, ипак, мисли да је лаковерни срећнији од скептика, онда је близу заблуде о срећнијем пијанцу од трезног човека.

Филозофија скептицизма у античкој Грчкој била је пуна разноврсних стратегија за супротстављање догматским тенденцијама, које нам никад нису биле стране и увек ће их бити док има религија и идеологија. Као филозофски правац, скептицизам је замро у мрачном средњем веку, али касније је ослонац нашао у ренесанси и просветитељству. Узмимо као пример језуиту, али и математичара и астронома, Николу Коперника (1473–1543), који је пре 400 година изразио сумњу у опште веровање да се Сунце окреће око Земље, изневши потпуно супротно гледиште које се у то време косило са здравим разумом, јер се одвајкада знало да ујутру на истоку Сунце излази, а кад се окрене око Земље, на западу, залази. У то нико није сумњао јер се веровало у оно што се види. Због тога је било потребно скоро 100 година да би Коперникова хелиоцентрична теоријa (Хелиос, грч. Сунце) била прихваћена, захваљујући Галилеу Галилеју (1564–1642), који је изнео математичке доказе о њеној исправности. Галилеја је због тога прогонила инквизиција и на крају га све до смрти држала у кућном затвору. Католичка црква није признавала хелиоцентричну теорију до 1820. године.

Избегавање менталне нелагоде

Скептичност је једна од битних одлика људи од науке који тек после вишеструке провере података својих истраживања објављују резултате у одговарајућим часописима. Наука функционише тако што одређује статистичку (математичку) вероватноћу, а никако апсолутну тачност, тј. извесност неке тврдње или закључка. Слична ситуација је на суду, где се од пороте тражи да пре него што осуди окривљеног прихвати ниво доказа који је ван сваке сумње, а не апсолутно известан. У суштини, наука се може свести на причу у којој скептици нервирају тврдоглаве људе који мисле да је здрав разум једино што је важно на овом свету, на знајући да постоји апстрaктно мишљење без ког нема математике, науке ни културе. Клонити се скептичности јесте глупо, али је комфорно, јер се тако избегава когнитивна дисонанца, тј. ситуација менталне нелагоде, кад у глави имамо две конфликтне идеје у исто време или кад смо се уплели у нешто што је у супротности с нашим убеђењем. Тек кад мозак разреши контрадикцију, настаје смирење, што је награда упорном скептику. Ако неко, ипак, мисли да је лаковерни срећнији од скептика, онда је близу заблуде о срећнијем пијанцу од трезног човека. Између научног скептицизма и данас све чешћег порицања емпиријски проверљиве стварности нема никакве сличности. Бесмислице о опасним и штетним вакцинама, о Земљи која није округла већ је плоча, о слетању „Апола 11” на Месец као лажи агенције НАСА, о измишљеним климатским променама и другим заверама, упорна су порицања истине, а увек су везана за неку идеју или веровање типичне за нешколован свет и егзибиционисте жељне пажње којих не оскудевамо.

Математичка и етичка питања

Одговор је лак: у мозгу. Али кад, како и у ком делу мозга се сумња рађа и разрешава проблем истинитости неке тврдње? То је сложено питање којим се филозофи нису бавили. Оставили су га неуроанатомима, неуролозима, психолозима и другимa из биолошких наука. Кад се пред крај претходног миленијума појавила методологија такозване функционалне магнетске резонанце (фМР), видело се да су слике мозга и онога што се у њему одвија док обављамо просту рачунску радњу специфичне и да се разликују од оних слика које настају док размишљамo о лову и риболову. Током снимања на фМР, боја активног региона мозга се мења, зависно од брзине и количине протекле крви кроз запослен део. Кад почне размишљање сниманог лица, у првих секунд и по не догађа се ништа, а онда се због раста концентрација хемоглобина у крви оног дела мозга који ради, мења магнетско поље. Максимум се достиже у петој секунди. Појединачна слика на фМР одговара маси мозга од два дo четири кубна милиметра. Новији апарати с јачим магнетским пољем прегледају и снимају мозак милиметар по милиметар. Својевремено је (децембар 2007) у одличном међународном часопису Анали неурологије (Annals of Neurology) изашао приказ резултата експеримента у коме су сниманим волонтерима на фМР били давани низови констатација, смишљених да одговарају истини, неистини и, на крају, да се на њих не може дати сигуран одговор. Волонтери би притискали одговарајућу дугмад да би показали свој однос према добијеним констатацијама. Све време мерена је брзина реакције волонтера, тј. време од почетка читања констатације, па до притиска одговарајућег дугмета. Ево примера констатација на која су од волонтера тражени одговори:

А. (2+6)+8 =16

Б. 62 може бити подељено са 9 без остатка

Ц. 1,2 пута 27² = 32608,5153

Д. Већина људи има све прсте

Е. Орлови су уобичајени кућни љубимци

Ф. Боље је лагати децу него старије

После анализе резултата испоставило се да је време реакције (размишљања) за одговоре било различите дужине. Најбрже реакције биле су на констатације којима се веровало (А, Д), спорије на оне које су нетачне (Б, Е), а најспорије на оне неизвесне (Ц, Ф). Упоређењем налаза, на фМР, видело се да током размишљања о тачним, нетачним и неизвесним констатацијама светле специфични региони у разним деловима чеоног режња. Кад је била реч о математици, светлели су чеони региони за обраду информација, тј. они у којима је смештена памет, а кад се радило о етичком питању (Ф), светлеле су еволуционо најстарије структуре тамо где настају емоције. (За скептике о томе има више у: Harris, S., Sheth, S. A., Cohen, M. S. 2007 (dec), Functional neuroimaging of belief, disbelief, and uncertainty. Annals of Neurology.)

Резултати потврђују мишљење Баруха де Спинозе (1632–1677), филозофа који је тврдио да већ само разумевање неке констатације доводи до прећутног прихватања њене истинитости (отуд брза реакција и притисак на одговарајуће дугме) док је за неистину и неизвесност потребан додатни процес, тј. време током којег се те тврдње анализирају и проверавају (спора реакција и одложено притискање дугмади).

Научни принцип нулте хипотезе – да је свака тврдња неистинита док се не докаже супротно, у супротности је с тенденцијом брзог прихватања свега онога што мислимо да разумемо, а што је некад разлог великих заблуда. Зато будимо скептици!