Наша снага је у љубави према вери
Црква чува и негује наш идентитет, језик, традицију и културу, а ове вредности Срби су очували у најтежим моментима своје историје, подсећа протојереј-ставрофор Живојин Јаковљевић, старешина Саборне цркве Светог Саве у Њујорку, у којој су после седам година опет почела богослужења
Старешина Саборне цркве Светог Саве и парох њујоршки протојереј-ставрофор Живојин Јаковљевић ексклузивно за „Магазин” говори о свом школовању и повратку у Србију, о саборном храму на Менхетну, духовном и друштвеном седишту српског народа у Њујорку и уопште у САД, за који кажу да је споменик Светог владике Николаја српском народу.
Прота Јаковљевић захвалио је на питањима уз опаску да би „радије ћутао, једноставно зато што сви говоримо о ономе што немамо. Зато не бих нипошто да мислите о мени више него што јесам”.
Подсетио је и на речи владике Николаја, када га је један свештеник у преписци хвалио, а он одговорио: „Немој да ме хвалиш само ми тако умножаваш непријатеље. Срби само величају своје мртве.”
Из родног Ваљева пут Америке
Подсетили смо га како је кренуо из родног Ваљева у Америку на даље школовање, а онда тамо остао и данас је протојереј-ставрофор, старешина Саборне цркве Светог Саве и парох њујоршки.
Како је изгледао тај пут, шта су вам на поласку рекли родитељи?
Посебно ћу овде истаћи мог бившег владику, др Саву Вуковића, тада епископа шумадијског, који је не само био већ заувек остао узор, путоказ и инспирација. Њему сам посветио моју дисертацију коју сам одбранио на Државном универзитету Охајо у Колумбусу. Ни владика Сава, који ми је дао на вољу да бирам где да наставим школовање после београдске богословије, ни моји родитељи, нису били за то да идем у Америку. Владика ми је оставио на вољу, али је волео да сам одабрао Грчку или Швајцарску, док су родитељи били за то да останем у земљи. Отац ми је говорио да ћу се кајати, а владика је желео да се после школовања вратим у Србију. Рекао ми је: „Замонаши се па да наследиш мене, али најпре докторирај и врати се као доктор. Ако, пак, одлучиш да се жениш, врати се у Србију, даћу ти најбоље што имам.” Када сам ипак одлучио да останем у Америци, рекао је: „Изгубили смо га, али бар ћемо имати код кога да дођемо.” Владици је јако био битан школован, лојалан и родољубив кадар ради напретка и добробити нашег народа и наше будућности, како цркве тако и отаџбине.
Засновали сте породицу. Значи ли то да нема повратка у Србију?
То је заправо случај код већине наших породица које су засновавши породицу у Америци, хтеле – не хтеле, биле приморане да заувек овде остану. Често и да родитељи хоће и могу назад у отаџбину, деца, која одрасту и одгаје се у Америци, немају афинитета да се врате. У мом случају исход је другачији. Будући привржени Србији као породица, супруга Ђурђица и ја смо у кући стално потенцирали и наглашавали да се српско држи и негује. И то је уродило плодом. Деца су задржала српски језик и држе и сами до српског. Син Марко је после прве завршене године на Државним универзитету Охајо у Колумбусу одлучио да упише медицину у Београду. Прве године ми је пребацивао како ја кроз њега живим свој сан о повратку у Србију. Сада завршава последњу годину медицине и толико је позитивно доживео свој боравак, нашу земљу и народ да жели да тамо остане. Кћерка Марта, која је у Њујорку завршила маркетинг, исто тако је привржена Србији и она је изразила жељу да се врати. Тако да смо ми децу враћали у Србију, а они сада враћају нас. Моја ситуација је нешто друго. С обзиром на то да овде нисам ради себе, већ ради цркве, бићу тамо где нашој цркви буде највише потребно.
Докторирали сте на одсеку за славистику на Државном универзитету Охајо у Колумбусу и упоредо са службом у цркви доста тога радили. Шта бисте посебно издвојили?
– Други магистрат из руске књижевности уписао сам 1997, а завршио 1999. године и то у јако тешком периоду за мене, за време НАТО бомбардовања Србије. Жао ми је што нисам тада био у отаџбини. Мој владика Сава, који је као амерички држављанин тада био епископ шумадијски, пре бомбардовања, добио је позив од америчке амбасаде да напусти Србију. Одбио је рекавши: „Не могу, остајем с народом.”
Дисертацију из лингвистике одбранио сам 2010. на тему „Рецензија српског рукописа у шеснаестом веку – лексичка анализа у поређењу с руским оригиналом”. Ово је најстарији јужнословенски препис дела „Јудејског рата” које је написао Јосиф Флавије. Хиландарски игуман Григорије Василије преписао је овај рукопис с руског црквенословенског оригинала на српски црквенословенски 1585. године. Будући да је у време игумановог путовања у Москву Русијом владао Иван Грозни, који је доста помогао Хиландар, сматра се да је цар уручио овај рукопис игуману заједно с рукописом о паду Цариграда са жељом да промовише идеју о Москви као трећем и последњем Риму.
Председавали сте Одбором за српски језик и културу за Српску цркву у Америци и Канади. Какав је то одбор?
– Циљ тог одбора био је да промовише учење српског језика, културе и историје као кључних елемената за познавање светосавља и светосавског наслеђа. Написао сам два уџбеника за недељне верске школе за децу под називом: „Светосавско наслеђе” и „Неотуђиво благо српског народа” на српском и енглеском језику, које је издала Рашка школа. У овим уџбеницима обухваћени су светитељи, оснивачи српске цркве и државе, Немања и Сава, кнез Лазар, Свети Василије Острошки, Свети Стеван Дечански и Света Петка, а други уџбеник у којем су обухваћене теме као што су: српска слава, Свети Пајсије и Авакум, Тројеручица, „Данак у крви”, божићни обичаји код Срба, владика Николај и породица и поштење код Срба.
Дуго година сте старешина Саборног храма Светог Саве у Њујорку. Имали сте тешке периоде, али су парохијани били уз вас, захваљујући потписима око 2.000 верника остали сте у Њујорку? У чему је тајна?
– На ово питање боље би одговорили моји парохијани. Као илустрацију навешћу пример једног проте, који је доскора служио у једној нашој, прилично удаљеној парохији до своје 88. године. Када су га питали зашто није никада отишао на неку друго место службовања, будући да је ипак град у којем је он живео био доста удаљен од других парохија, одговорио је: „Народ ми није дао.” Да није било пожара 2016. године у којем је тешко оштећен храм Светог Саве у Њујорку, остао бих у Кливланду, где сам служио 16 година. Али због те трагедије био сам дужан да пређем у Њујорк, где ме је владика Митрофан поставио. Било је потребно да се опорави не само храм већ и, много значајније, жива црква. Да би се то постигло, потребно је дати себе, а то је највише што неко може да да. Ово говорим по угледу на стрица, свештеника, који је 49 година службовао у Цркви Светог Димитрија у Лазаревцу од 1957. до 2006. године. Градио је, прикупљао прилоге за цркве и манастире и веле да га никада нико није одбио зато што „никада није тражио за себе”.
Наша заједница у Америци је велика, улога цркве у очувању вере, српског језика, традиције и културе је важна. У којој мери је наш народ окренут цркви, да ли и на који начин чувају наше обичаје?
– Наша црква је једина институција која гаји, чува и негује наш идентитет у погледу вере, језика, традиције и културе. Тешко је да ми будемо објективни када је реч о томе колико смо окренути цркви и у којој мери чувамо своје. Знамо да будемо исувише самокритични и да кажемо да су сви бољи од нас, а нисмо ни свесни шта имамо. То се боље види са стране, па ми моја колегиница са студија лингвистике – Американка завиди и каже: „Ти имаш твоју српску заједницу, ја тако нешто немам.”
Наша снага је заправо у заједничкој љубави према вери, нашем народу, свест о трајним вредностима које је наш народ очувао у најтежим моментима историје и ове вредности су једини начин да се очувамо. А та верска и национална свест, коју ми зовемо светосавље, стиче се и гаји кроз школу.
Захваљујући нашим прецима ми смо то што данас јесмо, а од нас зависи каква ће бити наша будућа поколења.
Какав је значај нашег Богословског факултета у Либертивилу на којем предајете?
Још 2010, од када предајем на факултету, професор Станимир Спасовић молио ме је да се кандидујем на конкурс на Катедри за историју српске цркве. Говорио је да је највећи успех за једног професора да нађе себи наследника. Од 1986. године на њему је дипломирало близу 200 студената, од којих је један број наставио студије по другим америчким универзитетима. Сада они служе као свештеници по Америци и другде у свету.
Како се језик и наша култура чувају код најмлађих?
Желео бих да се поново установи Српска школа у Њујорку. Велики је значај фолклорног ансамбла „Опанчићи” у Њујорку као и нашег Српског клуба, који је отворио своја врата цркви за одржавање богослужења када смо остали без цркве. Захваљујући клубу деци је омогућено да се два пута седмично окупљају на пробама за фолклор као и да похађају час веронауке, српског језика и црквеног појања.
Црква Светог Саве на Менхетну изгорела је на Васкрс 2016. године. Сада је обновљена, али колико ограничење представља то што је од њујоршког департмана за градњу добијена дозвола да истовремено у храму може да буде највише 500 парохијана?
Милошћу Божијом ми смо после дугих седам година ушли у храм Светог Саве 5. фебруара 2023. године. Служио је Његова светост наш патријарх Порфирије, кога нам је сами Бог послао. Био је хладан дан. Патријарх се обратио народу и охрабрио га речима: „Без обзира на то што је споља хладно, што је ниска температура – ипак благодаћу Божјом загрејани и Духом Светим обасјани. Верујемо да смо изнутра загрејани топлотом Божјом и да смо стога – без обзира на спољашњи амбијент у коме се налазимо – неизмерно благословени и самим тим и веома, веома радосни. Важније од свега је да се ми изнутра обнављамо. Услови нису комфорни, али ми знамо да без обзира на спољашње услове – и можда баш онда када они нису комфорни и повољни – ако се потрудимо и учинимо напор, ако учинимо подвиг, онда и Господ много више препознаје нас као своје ученике, као своју децу, па нам онда даје махове и снагу да учинимо и оно што није могуће.”
Драгоцено благо владике Николаја
Ваш земљак био је владика Николај Велимировић из Ваљева. Ишли сте и у исте школе, а данас настављате тамо где је Свети владика започео 1937. године када је црква у Њујорку званично основана. Како на то гледате?
Осећам се изузетно благословен да сам део народа из којег је Свети Николај изникао и за који је живео и којем је себе предао. Том народу посветио је најлепши комплимент што се сазнаје из разговора Драгана Чупковића, из Кливланда, и владике. Рекао му је „Видиш, Драгане, овај свет је суд пун хране, а српски народ је његова со. Бог је расуо Србе по целом свету да дају укус тој храни.”
Владика је нама оставио драгоцено благо не само купујући и градећи храмове, укључујући и храм у Њујорку, већ и живу цркву, живом записаном речју, коју нам је предао, а којом и данас надахњује. Нама остаје само да ту реч следимо, да знамо да поред материјалног храма постоји један, једнако значајан, чак и значајнији, а то је нетварни храм нашег срца у којем треба непрестано да „зажижемо кандила вере и наде”. Да гајимо љубав за наш народ коју је Николај имао.
