Нисам се обогатио
Новинар и писац, аутор тачно стотину разних публикација, бавио се често феноменима о којима се није много знало у јавности: југословенској тајној полицији, мафији, најпознатијим убицама, али и најбогатијим Србима у дијаспори
Марко Лопушина (72), новинар и писац из Београда, написао је досад тачно сто књига. И ту није стао. Ових дана креће на пут у Базел јер припрема своју 101. књигу, за коју већ сада зна да ће се звати „Историја Кикаца”.
– То је једно од најстаријих српских културно-уметничких друштава у Швајцарској, основано 1968. године – објашњава шта ради ових дана.
Писање као занат
Наравно да прво питамо како је могуће написати сто књига различитих тема?
– Могуће је, то је мој занат. Мени су књиге биле продужетак новинарства. Као новинар прво сам радио у „Политикином” часопису „Здраво”, па у листовима „Интервју”, „Забавник”, после и у другим. Писао сам фељтоне, али су ми постали мали и тесни. Радио сам лако и брзо, хватао теме. До података сам долазио тако што сам недељом седео и сецкао чланке из новина, које сам преко недеље носио с посла или куповао на киоску. Имао сам у подруму своју архиву...
„Најзагонетније југословенске убице”, била је прва књига коју је написао и не пропушта да каже да му је посластичар помогао да је штампа! Последњу до сада објављену књигу издала му је издавачка кућа „Прометеј”. То је дело „Мајевичани у Швајцарској”. Појашњава како је писао људима из општине Лопаре на Мајевици, која има 15.000 становника, а 8.000 су гастарбајтери, од тога већина у Швајцарској.
Данас наш саговорник каже како нема проблема с издавачима.
– Никада нисам јурио тираже, нисам приватно штампао своје књиге. Увек сам имао издавача – некада петорицу, данас имам једног, двојицу. Имао сам среће да ми је издавач „Прометеј” објавио 25 књига – каже Лопушина и признаје да никада није живео од књига, већ од плате. Отишао је у пензију као репортер „Вечерњих новости” када је напунио 65 година.
– Нисам се обогатио, али од онога што сам уштедео успео сам да купим стан сину Душану – додаје.
Његова најчитанија књига је била „Командант Аркан”.
– Издата је врло брзо пошто је убијен. Искрено, била је припремљена за његов судњи дан. Али, слутила се његова судбина, био је службеник државне безбедности, повезан с подземљем – открива тајну договорену с Миличком Мијовићем, тадашњим уредником „Народне књиге”.
„Рани радови” Марка Лопушине у значајној мери односе се на теме и ликове са страница црне хронике: писао је о највећим убицама, мафији, тајним службама, ликвидацијама... Откуд таква интересовања?
Тада, а било је то средином осамдесетих, постојале су само стручне књиге из Института за криминолошка истраживања. О убиствима су познати новинари писали у црним хроникама у „Политици Експрес”, „Вечерњим новостима”... Био сам приправник, читао њихове текстове, али и сам долазио до неких других саговорника. Био сам акредитован у београдском
СУП-у, разговарао сам као новинар с инспекторима, члановима породице страдалих… Покривао сам целу Југославију – присећа се Лопушина.
Признаје да је понекад имао проблеме због својих књига.
– Тројица су хтели да ме нема. Ипак, добио сам мало опречних мишљења, критика од људи из полиције, војске. Углавном сам комбиновао изворе, укрштао податке, правио одређене ограде. Никада нисам тужен за клевету или неистине. Имао сам срећу да сам први писао о феноменима о којима се није много знало у јавности: о српској или југословенској тајној полицији, мафији, убицама... Али, писао сам и о лепим стварима, на пример, о најбогатијим Србима у свету – каже Лопушина.
Додаје да је остварио свој сан. Да пише била му је идеја водиља још док је, како каже, био у провинцији. Рођен је у Рашки, у селу Лешак провео је детињство, а у Београд је дошао на студије политичких наука 1969. године.
Много тога се од тада променило. Пропутовао је 45 земаља света са супругом Јеленом, написао много књига о нашим људима у расејању. Зато потврдно одговара на питање да ли себе сматра стручњаком за дијаспору.
Да ли наша држава зна довољно о дијаспори?
– Не зна, нити је интересује. Не постоји континуитет наше политике према расејању. Неки људи на власти више воле да позајме новац од Светске банке него од наших људи у расејању – одговара наш саговорник и
тврди да би нам људи у расејању помогли.
Уосталом, додаје, „три пута су већ дали новац и три пута смо их преварили”.
– Први пут то се догодило још за време постојања Југославије. Тада смо имали 23 милијарде долара у девизним дознакама од наших исељеника и гастарбајтера. Други пут је српска девизна штедња коришћена за Зајам за препород Србије, који је расписао Слободан Милошевић. Био је то кредит дијаспоре за Србију. Њихов новац био је у нашим тадашњим банкама, које су га користиле као капитал. Трећи пут је власт преварила дијаспору после 5. октобра када је стопирала подизање девизних дознака и штедње и исплаћивала 100 марака месечно, и многе одвратила од намере да тим новцем зарађеним у иностранству саграде нешто, покрену посао, праве свадбу деци – набраја Лопушина.
Држави замера и што никада није утврдила тачан број Срба који данас живе у расејању. Самоуверено тврди да он тај број зна!
– С Одбором за исељеништво Матице српске желим да покренем пројекат пребројавања Срба на свету. Ја сам их пребројао уз помоћ стручњака, међу осталима и професора др Владимира Гречића, економисте и члана Одбора САНУ за изучавање становништва. Швајцарски попис је утврдио да у тој земљи има 58.000 држављана Србије и 180.000 осталих из других отаџбинских земаља – Босне и Херцеговине, Црне Горе… Укупно 230.000 у Швајцарској. То је легитиман извор. И за Америку имамо пописе – објашњава.
Зато тврди да у 159 држава има два и по милиона Срба. Од тог броја 90 одсто припада радничкој класи, јефтиној радној снази. И данас, додаје, у Аустрији и Немачкој српски исељеници и гостујући радници су под надлежношћу Радничке коморе.
– Али, имамо у свету и 11 милијардера у девизама. Овде их немамо – каже наш саговорник.
Као посебан проблем истиче да код нас постоји још једно искривљено мишљење о дијаспори.
– Прво, мислимо да су сви богати и да, друго, треба да нам дају паре, јер су се многи школовали у Србији. Нити су сви богати, нити треба да нам дају паре. Од плате живи 90 одсто, од кредита, понекад чак и лошије него њихови вршњаци у Србији.
Срби у иностранству воле приче о себи
Колико наши људи у иностранству уопште воле да се пише о њима?
– Ставим на листу 10 саговорника и зовем их, молим их да ми дају причу, податке, архиве. Само двојица озбиљно одговоре, преосталих осам крену да се шале, да запиткују да ли сам ја нека Удба, што ја то пишем. Било је много случајева да су ме после објављене књиге позивали у Америку да се вратим, да поново пишем о некоме кога сам изоставио. Поштујем податке које добијам од цркве, амбасада. Не пишем лоше ствари, јер, знате, емиграција је чудно биће. Међу њима су људи који су у туђини били принуђени да се сналазе. Писао сам и о онима који су лагали када су рођени да би као пунолетни добили посао, присећа се.
Истиче и како Срба има свуда. Нема нас, каже, у афричким земљама, ни на Далеком истоку. У Кини, на Тајланду наши људи не остају дуго. Рецимо, услови пословања у Вијетнаму су се нагло променили. Дрво је тамо било јефтино, па су неки отворили фабрике, а онда су се вратили у Аустралију.
Дисциплина и јака воља
Шта је потребно да био се писало: мир, кућа на обали, новац...?
– Потребна је јака воља, жеља и дисциплина. Континуирано сам грејао столицу. Сваког дана сам долазио на посао и увек би у дневним редакцијским темама одвојио парче за моју књигу. Био сам срећан што сам имао посао, стална примања. Устајао сам у шест ујутру, када је моја супруга, инжењер, одлазила на посао, и писао, а у девет сам био у редакцији. Био сам чувени тезгарош, писао сам за све југословенске часописе. И данас устајем рано, гледам јутарњи програм, пратим 30 медија, укрштам вести да бих сазнао шта се десило – открива.
Врећа песка уместо Титовог тела
Лопушина није написао ниједну књигу о Брозу, али је зато својевремено подигао приличну прашину када је у листу „Интервју” објавио причу безбедњака, доктора наука Обрена Ђорђевића, бившег начелника Службе државне безбедности, који је тврдио да је Тито чим је допремљен из Љубљане тајно сахрањен у рану зору у Кући цвећа. Даље су тврдили да је у скупштини био изложен ковчег с врећом песка и да се заправо 700 државника света и много грађана поклонило не Брозу, него празном ковчегу.
– И још многе најбоље приче остаће неиспричане, зато што смо ми народ који се боји истине. Ми више волимо легенду – примећује наш саговорник и признаје да себе сматра донекле сензационалистичким писцем.
Каже да је први отварао неке теме, често изазивао сензације, али да није измишљао.
Ко је убио управника Јасеновца
Лопушина подсећа да је први открио да је Макса Лубурића, управника логора Јасеновац, који је као емигрант живео у Шпанији, убио Србин Илија Станић, односно Служба државне безбедности Босне и Херцеговине. Укратко, српски инспектор из Сарајева заврбовао је Лубурићево кумче и послао га у Шпанију да отрује злочинца, а када није у томе успео, убио га је штанглом. Каже да се о томе ускоро припрема и филм.
