Nisam se obogatio

Marko Lopušina (72), novinar i pisac iz Beograda, napisao je dosad tačno sto knjiga. I tu nije stao. Ovih dana kreće na put u Bazel jer priprema svoju 101. knjigu, za koju već sada zna da će se zvati „Istorija Kikaca”.

– To je jedno od najstarijih srpskih kulturno-umetničkih društava u Švajcarskoj, osnovano 1968. godine – objašnjava šta radi ovih dana.

Pisanje kao zanat

Naravno da prvo pitamo kako je moguće napisati sto knjiga različitih tema?

– Moguće je, to je moj zanat. Meni su knjige bile produžetak novinarstva. Kao novinar prvo sam radio u „Politikinom” časopisu „Zdravo”, pa u listovima „Intervju”, „Zabavnik”, posle i u drugim. Pisao sam feljtone, ali su mi postali mali i tesni. Radio sam lako i brzo, hvatao teme. Do podataka sam dolazio tako što sam nedeljom sedeo i seckao članke iz novina, koje sam preko nedelje nosio s posla ili kupovao na kiosku. Imao sam u podrumu svoju arhivu...

„Najzagonetnije jugoslovenske ubice”, bila je prva knjiga koju je napisao i ne propušta da kaže da mu je poslastičar pomogao da je štampa! Poslednju do sada objavljenu knjigu izdala mu je izdavačka kuća „Prometej”. To je delo „Majevičani u Švajcarskoj”. Pojašnjava kako je pisao ljudima iz opštine Lopare na Majevici, koja ima 15.000 stanovnika, a 8.000 su gastarbajteri, od toga većina u Švajcarskoj.

Danas naš sagovornik kaže kako nema problema s izdavačima.

– Nikada nisam jurio tiraže, nisam privatno štampao svoje knjige. Uvek sam imao izdavača – nekada petoricu, danas imam jednog, dvojicu. Imao sam sreće da mi je izdavač „Prometej” objavio 25 knjiga – kaže Lopušina i priznaje da nikada nije živeo od knjiga, već od plate. Otišao je u penziju kao reporter „Večernjih novosti” kada je napunio 65 godina.

– Nisam se obogatio, ali od onoga što sam uštedeo uspeo sam da kupim stan sinu Dušanu – dodaje.

Njegova najčitanija knjiga je bila „Komandant Arkan”.

– Izdata je vrlo brzo pošto je ubijen. Iskreno, bila je pripremljena za njegov sudnji dan. Ali, slutila se njegova sudbina, bio je službenik državne bezbednosti, povezan s podzemljem – otkriva tajnu dogovorenu s Miličkom Mijovićem, tadašnjim urednikom „Narodne knjige”.

„Rani radovi” Marka Lopušine u značajnoj meri odnose se na teme i likove sa stranica crne hronike: pisao je o najvećim ubicama, mafiji, tajnim službama, likvidacijama... Otkud takva interesovanja?

Tada, a bilo je to sredinom osamdesetih, postojale su samo stručne knjige iz Instituta za kriminološka istraživanja. O ubistvima su poznati novinari pisali u crnim hronikama u „Politici Ekspres”, „Večernjim novostima”... Bio sam pripravnik, čitao njihove tekstove, ali i sam dolazio do nekih drugih sagovornika. Bio sam akreditovan u beogradskom
SUP-u, razgovarao sam kao novinar s inspektorima, članovima porodice stradalih… Pokrivao sam celu Jugoslaviju – priseća se Lopušina.

Priznaje da je ponekad imao probleme zbog svojih knjiga.

– Trojica su hteli da me nema. Ipak, dobio sam malo oprečnih mišljenja, kritika od ljudi iz policije, vojske. Uglavnom sam kombinovao izvore, ukrštao podatke, pravio određene ograde. Nikada nisam tužen za klevetu ili neistine. Imao sam sreću da sam prvi pisao o fenomenima o kojima se nije mnogo znalo u javnosti: o srpskoj ili jugoslovenskoj tajnoj policiji, mafiji, ubicama... Ali, pisao sam i o lepim stvarima, na primer, o najbogatijim Srbima u svetu – kaže Lopušina.

Dodaje da je ostvario svoj san. Da piše bila mu je ideja vodilja još dok je, kako kaže, bio u provinciji. Rođen je u Raški, u selu Lešak proveo je detinjstvo, a u Beograd je došao na studije političkih nauka 1969. godine.

Mnogo toga se od tada promenilo. Proputovao je 45 zemalja sveta sa suprugom Jelenom, napisao mnogo knjiga o našim ljudima u rasejanju. Zato potvrdno odgovara na pitanje da li sebe smatra stručnjakom za dijasporu.

Da li naša država zna dovoljno o dijaspori?

– Ne zna, niti je interesuje. Ne postoji kontinuitet naše politike prema rasejanju. Neki ljudi na vlasti više vole da pozajme novac od Svetske banke nego od naših ljudi u rasejanju – odgovara naš sagovornik i

tvrdi da bi nam ljudi u rasejanju pomogli.

Uostalom, dodaje, „tri puta su već dali novac i tri puta smo ih prevarili”.

– Prvi put to se dogodilo još za vreme postojanja Jugoslavije. Tada smo imali 23 milijarde dolara u deviznim doznakama od naših iseljenika i gastarbajtera. Drugi put je srpska devizna štednja korišćena za Zajam za preporod Srbije, koji je raspisao Slobodan Milošević. Bio je to kredit dijaspore za Srbiju. Njihov novac bio je u našim tadašnjim bankama, koje su ga koristile kao kapital. Treći put je vlast prevarila dijasporu posle 5. oktobra kada je stopirala podizanje deviznih doznaka i štednje i isplaćivala 100 maraka mesečno, i mnoge odvratila od namere da tim novcem zarađenim u inostranstvu sagrade nešto, pokrenu posao, prave svadbu deci – nabraja Lopušina.

Državi zamera i što nikada nije utvrdila tačan broj Srba koji danas žive u rasejanju. Samouvereno tvrdi da on taj broj zna!

– S Odborom za iseljeništvo Matice srpske želim da pokrenem projekat prebrojavanja Srba na svetu. Ja sam ih prebrojao uz pomoć stručnjaka, među ostalima i profesora dr Vladimira Grečića, ekonomiste i člana Odbora SANU za izučavanje stanovništva. Švajcarski popis je utvrdio da u toj zemlji ima 58.000 državljana Srbije i 180.000 ostalih iz drugih otadžbinskih zemalja – Bosne i Hercegovine, Crne Gore… Ukupno 230.000 u Švajcarskoj. To je legitiman izvor. I za Ameriku imamo popise – objašnjava.

Zato tvrdi da u 159 država ima dva i po miliona Srba. Od tog broja 90 odsto pripada radničkoj klasi, jeftinoj radnoj snazi. I danas, dodaje, u Austriji i Nemačkoj srpski iseljenici i gostujući radnici su pod nadležnošću Radničke komore.

– Ali, imamo u svetu i 11 milijardera u devizama. Ovde ih nemamo – kaže naš sagovornik.

Kao poseban problem ističe da kod nas postoji još jedno iskrivljeno mišljenje o dijaspori.

– Prvo, mislimo da su svi bogati i da, drugo, treba da nam daju pare, jer su se mnogi školovali u Srbiji. Niti su svi bogati, niti treba da nam daju pare. Od plate živi 90 odsto, od kredita, ponekad čak i lošije nego njihovi vršnjaci u Srbiji.

 Srbi u inostranstvu vole priče o sebi

Koliko naši ljudi u inostranstvu uopšte vole da se piše o njima?

– Stavim na listu 10 sagovornika i zovem ih, molim ih da mi daju priču, podatke, arhive. Samo dvojica ozbiljno odgovore, preostalih osam krenu da se šale, da zapitkuju da li sam ja neka Udba, što ja to pišem. Bilo je mnogo slučajeva da su me posle objavljene knjige pozivali u Ameriku da se vratim, da ponovo pišem o nekome koga sam izostavio. Poštujem podatke koje dobijam od crkve, ambasada. Ne pišem loše stvari, jer, znate, emigracija je čudno biće. Među njima su ljudi koji su u tuđini bili prinuđeni da se snalaze. Pisao sam i o onima koji su lagali kada su rođeni da bi kao punoletni dobili posao, priseća se.

Ističe i kako Srba ima svuda. Nema nas, kaže, u afričkim zemljama, ni na Dalekom istoku. U Kini, na Tajlandu naši ljudi ne ostaju dugo. Recimo, uslovi poslovanja u Vijetnamu su se naglo promenili. Drvo je tamo bilo jeftino, pa su neki otvorili fabrike, a onda su se vratili u Australiju.

Disciplina i jaka volja

Šta je potrebno da bio se pisalo: mir, kuća na obali, novac...?

– Potrebna je jaka volja, želja i disciplina. Kontinuirano sam grejao stolicu. Svakog dana sam dolazio na posao i uvek bi u dnevnim redakcijskim temama odvojio parče za moju knjigu. Bio sam srećan što sam imao posao, stalna primanja. Ustajao sam u šest ujutru, kada je moja supruga, inženjer, odlazila na posao, i pisao, a u devet sam bio u redakciji. Bio sam čuveni tezgaroš, pisao sam za sve jugoslovenske časopise. I danas ustajem rano, gledam jutarnji program, pratim 30 medija, ukrštam vesti da bih saznao šta se desilo – otkriva.

 Vreća peska umesto Titovog tela

 Lopušina nije napisao nijednu knjigu o Brozu, ali je zato svojevremeno podigao priličnu prašinu kada je u listu „Intervju” objavio priču bezbednjaka, doktora nauka Obrena Đorđevića, bivšeg načelnika Službe državne bezbednosti, koji je tvrdio da je Tito čim je dopremljen iz Ljubljane tajno sahranjen u ranu zoru u Kući cveća. Dalje su tvrdili da je u skupštini bio izložen kovčeg s vrećom peska i da se zapravo 700 državnika sveta i mnogo građana poklonilo ne Brozu, nego praznom kovčegu.

– I još mnoge najbolje priče ostaće neispričane, zato što smo mi narod koji se boji istine. Mi više volimo legendu – primećuje naš sagovornik i priznaje da sebe smatra donekle senzacionalističkim piscem.

Kaže da je prvi otvarao neke teme, često izazivao senzacije, ali da nije izmišljao.

Ko je ubio upravnika Jasenovca

Lopušina podseća da je prvi otkrio da je Maksa Luburića, upravnika logora Jasenovac, koji je kao emigrant živeo u Španiji, ubio Srbin Ilija Stanić, odnosno Služba državne bezbednosti Bosne i Hercegovine. Ukratko, srpski inspektor iz Sarajeva zavrbovao je Luburićevo kumče i poslao ga u Španiju da otruje zločinca, a kada nije u tome uspeo, ubio ga je štanglom. Kaže da se o tome uskoro priprema i film.