Воле Београд и радо му се враћају

Савршен пар, рекло би се, када су нас под традиционалним маскама за Дан мртвих у Институту „Сервантес”, непрепознатљиви, дочекали недавно мексички амбасадор Карлос Исауро Феликс Корона и његова супруга Јун Хеј Ким.

И док је он држао говор подсећајући да „претхришћански празник, никао из традиције Маја, Ацтека и Толтека, слави повезаност живих с нашим мртвима”, она је у златној одори, сакривена под симболично белом маском на лицу, показала нам змаја, ознаку надреалне традиције, којег је направила од балона и новинског папира. Рукотворине због којих се испред „Сервантеса” чекало у реду дело су ове амбасадорке културе из Мексика. Овога пута на почасном зиду мртвих, који већ трећу годину у институту поставља амбасадор Корона, нашле су се слике мексичке глумице Едит Гонзалес, познате из „Саломе”, и наше диве Милене Дравић...

Био је то повод за наставак нашег разговора у резиденцији амбасаде Мексика, у парку на међи између Сењака и Дедиња у којем су нас радосно дочекали паунови.

„Они су инспирација за многе моје рукотворине, али и за музику”, рекла нам је Јун Хеј коју смо затекли како свира Шопена на клавиру. То ради када жели да се релаксира.

Ипак, да је уметност њено друго име јасно је већ када вам поглед падне на слике чији је колекционар. Међу њима најзаступљенији су радови наивних сликарки из словачке колоније у Ковачици. Њу је посећивала још док је боравила са супругом у Београду између 1991. и 1994. године, када је Раул Феликс био један од овде ретких отправника послова који нису ни у време санкција ОУН и ратних дејстава напустили амбасаду.

„Још тада сам заволела Београд и радо сам га се сећала свих година потом, док је као амбасадор Раул службовао у Америци, Мексику и Малезији. Завршила сам историју уметности, и у Београду, иако су биле санкције, ишла на концерте, изложбе и представе, одушевљена тиме што култура овде ни тада није заћутала. Не могу да заборавим сусрет са сликарком Ољом Ивањицки. Вратили смо се пре две и по године и наставила сам да живим културни живот вашег града као да никада нисам ни престајала. Вратила сам се кући”, прича с усхићењем о Београду супруга амбасадора Мексика.

Упознали су се када је као дипломата осамдесетих амбасадор службовао у Сеулу. Године 1988. за време Олимпијских игара, сећа се он, она је била званични преводилац на шпански за делегацију Мексика. Студирала је претходно у Шпанији, објашњава она, додајући да јој је циљ био да ради у неком од светских музеја.

„И? И ништа од тога, врло брзо смо се заједно обрели у Београду, пошто смо се венчали у Сеулу”, с осмехом прича Карлос.

Износећи канапее од мексичких специјалитета да нас послужи, витка Корејка одаје нам тајну да спремајући се за живот с уметношћу, и сама сликајући на платну и керамици, није знала тада ништа да спреми. С обзиром на то да се удала за дипломату, одлучила је да упише и заврши школу кувања за супруге дипломата у радионици београдског хотела „Палас”. Тако је открила уметност кувања, коју наставља да учи од најбољих кувара широм света. Где год су због Карлосових задатака боравили, научила би понеки домаћи специјалитет.

„Али она је пре свега прави мајстор мексичке кухиње. Тачније, шеф кухиње била је где год смо као дипломате представљали домаћу мексичку храну”, радосно прича њен супруг, а ми смо се подсетили конференције „Говор хране” на којој је главна и медијски најпропраћенија била трпеза Јун Ким.

Текила из „мртвачке главе”

Тотеми, кугле и украшене „мртвачке главе” у резиденцији само су део дуге традиције. У једној таквој „мртвачкој глави” донета је из Мексика текила из ограничене производње којом је амбасадор послужио екипу „Политике” чију, како је рекао, традицију и праћење дипломатских односа двеју земаља изузетно цени.

Укус агаве од које се текила прави остао нам је дуго у устима.

Кажу и да су се свих тридесет година, колико нису били у Србији, сећали дивних људи и пријатеља које су оставили у целој бившој Југославији у којој је Корона онда био отправник послова. Обишли су поново све те градове, а неприлике које су нас задесиле по распаду некадашње земље биле су подстицај за велики хуманитарни рад. Супруга амбасадора прошле године била је због својих активности и председница Интернационалног клуба истакнутих жена Србије и супруга дипломата. Међу 20 супруга амбасадора истакла се у кампањи борбе против рака дојке и заједно с принцезом Катарином на Белом двору одржала скуп с више од хиљаду званица који је помогао да се скрене пажња на обавезан скрининг.

„Ми жене увек у други план или за сутра остављамо своје здравље и контролу. Здравље жена и мајки је здравље једне нације”, каже наша велика мексичко-корејска хуманитарка. Такође, ова организација је на хуманитарним базарима домаће радиности разних амбасада сакупила око 27.000 евра за установе које се баве лечењем деце. На списку њених добрих дела су и кампања мотивисања деце како да користе дигиталне медије, као и помоћ деци с емоционалним проблемима, центру за људска и мањинска права, домовима за незбринуту децу, образовању ромске деце, центрима и прихватилиштима за бескућнике...

„Као странкиња, имам привилегију да се обратим свим званичницима у Београду указујући на проблем који видим, а сви фондови у који прикупљени новац одлази увек су приступачни и транспарентни. Пројекти су јавни”, наглашава.

Лично, највише ужива у хајкингу. Иако Карлос има много обавеза дипломатске природе, Јун не одустаје од својих редовних одлазака на врх Мали Штрбац изнад Ђердапа, у клисуру Градац, на Златибор, Тару или Фрушку гору. Иако нема много времена, амбасадор јој се радо придружи у шетњи по Београду, каже, препознатљивом по парковима и шумама којих ми, сигуран је, нисмо свесни. Генерално сматра да нисмо искористили своје туристичке могућности.

Похвале Србији

„Долазим из земље која живи од туризма, где је сваки ручни рад могућност зараде, од ћилима до укусног такоса. Имате град с онаквим, историјским и грандиозним ушћем, Саве у Дунав, и имате земљу у којој је у сваком ресторану укусна храна, и у јефтинијем и скупљем, што у свету није случај. Мислим да земља оваквих природних богатстава треба да се окрене туризму, а то мисле и сви пријатељи који су ми из света долазили овде у посету”, каже амбасадор, док га Јун подсећа на манастир Манасију као уметничко ремек-дело и на Сирогојно као на светски раритет, рекавши да на та места стално радо одлази.

„Од Мексиканаца сам научила да се радујем животу. И њихов празник мртвих је дан радости који спаја људе и њихове сени. Култура мексичких Индијанаца прихвата смрт као део живота. Како бисте се лакше помирили с неминовним одласком с овога света, неретко ћете тамо на поклон добити шећерну мртвачку главу”, испратила нас је старом мексичком поруком насмејана Јун Хеј Ким.

Индијански змајеви

Део традиције старих цивилизација на тлу Мексика су змајеви као надреална бића, весници често и живота и смрти. Супруга мексичког амбасадора Јун Хеј Ким прави их од надуваног балона. Балон обложи новинским папиром, а онда све то добро прилепи брашном замућеним у воду. За Дан мртвих, каже, лепи змајеве по целу ноћ. Потом их ујутру боји. Присуство змаја значи да су наши мртви близу, додаје.

Ћилакилес у конкуренцији с кајмаком

Мексички тортиља чипс је од кукуруза и често се једе за доручак. Како нам домаћица резиденције Мексика открива, тортиљу која остане од вечере оставе да се осуши. Уситни се у комадиће и једе као чипс. Најчешће се запече мало у једном не реш печеном јајету. Ћилакилес тортиља чипс је специјалитет: чипс с јајима пуни се пасуљем, црним луком, павлаком и сиром, а залива црвеним сосом од лука, папричица и парадајза, некада и с пилећом супом. Како супруга амбасадора још открива, у његовом јеловнику од ћилакилеса је чешћи кајмак, а неретко и наше домаће печење. Ручак који обоје памте је у киоску на Ђердапској магистрали где су за 150 динара јели фантастичне влашке палачинке, од хлебног теста, с месом.