У потрази за најбољим виртуозима света

Легат Јосипа Славенског налази се на Тргу Николе Пашића број један, на петом спрату. Ту нас је љубазно, уз осмех, дочекала Мирјана Лазаревић. Исто као што је небројано пута у Београду угостила највеће звезде светске класичне музичке сцене. Захваљујући њеном марљивом и брижљивом раду, изузетним менаџерским вештинама и широком музичком образовању љубитељи музике имали су привилегију да на подијуму Коларца слушају Башмета, Володоса, Луганског, Венгерова, Березовског, Рјепина, Хворостовског, Мацујева, Рахлина... Памте се и препричавају концерти у препуној Великој дворани Коларчеве задужбине, с публиком која је окружила и музичара на подијуму, пијанисту Јевгенија Кисина, виолинисту Немању Радуловића…

– Нисам водила евиденцију о броју концерата, било би их сигурно више од 2.000 реализованих за 23 године рада на Коларцу – каже Мирјана Лазаревић, свима знана као Мима. Београдској публици представила је сам светски извођачки крем кроз циклус концерата „Коларац – твој свет музике” који је утемељила и осмислила као руководилац Центра за музику у задужбини, као и кроз некадашњи циклус „Великани музичке сцене” захваљујући којем смо у Београду слушали светске звезде пуних 17 година. Није било лако. Морала је да води рачуна о драматургији сваког циклуса, о различитим укусима публике, радила је то тако да се редовно тражила карта више. Тежи део посла био је приволети великане музичке сцене да дођу, упркос чињеници да не могу очекивати велики хонорар.

Особа из сенке

За Мирјану Лазаревић кажу да је особa „из сенке” која својим марљивим и брижљивим радом пружа посебан ужитак љубитељима музике. За то је неопходно пратити светску музичку сцену, остваривати многобројне контакте, неговати их, имати широко музичко знање.

Била је на трећој години Факултета музичке уметности у Београду када је почела да ради у Музичкој редакцији Првог програма Радио Београда.

– Један од оснивача и уредник Другог програма Радио Београда био је Душан Петровић Ичко, мој отац. Мама је такође радила у радију. Али сам ја добила посао захваљујући другарици Љиљани Јанков, секретарици у Деканату. Она ме је позвала и питала: „Хоћеш ли да радиш у радију?”. Тадашња уредница дечје музичке редакције Сенка Милошевић позвала је Музичку академију и питала да ли имају неко дете да дође да учи посао. После 11 година отишла сам с радија с ауторском емисијом „Ноћни програм класичне музике”. Био је то велики подухват – пет сати програма, сваке суботе на недељу – присећа се Лазаревићева.

А желела је да буде професор солфеђа.

– У музичкој школи „Јосип Славенски” имала сам дивну професорку солфеђа Ану Олујић. Тако да сам на академији уписала теоретски одсек. На првој години примљена сам у хор код Даринке Матић Маровић. Доста се путовало у периоду од 1984. до 1990. године – присећа се Мима док нам прича како су на граници, док им прегледају пасоше, некад и у цик зоре, на позив Даре знале да запевају.

– То увек буде атракција када 20–30 девојака изађе из аутобуса и пусти глас.

Памти године превирања, 1996–1997, али и позив за рад на Коларцу.

– Дошла сам у храм музике, а да практично ништа нисам знала о организацији концерата, нити то може негде да се научи. Колико год се школујете за културни менаџмент, док вас не баце у „ватру” не знате како то може да изгледа, тако да сам прилично самоука. Циклус „Великани музичке сцене” покренули смо 1998. године. У данашње време на клик можете да добијете било кога ако имате довољно новца да га платите, али некада није све у новцу и то је карика за коју сам се ухватила. Некада се музичари враћају зато што воле да дођу у Београд, лепо им је, воле ту публику, Коларац.

Ми додајемо, воле Миму, за коју се говорило да је „добри дух Коларца”. Многи музичари које је први пут довела направили су после тога каријеру, јер готово непогрешиво зна да препозна ко ће се допасти београдској публици.

– Многе сам и затекла, већ су били звезде у успону: Стефан Миленковић, Наташа Вељковић, Александар Маџар, Александар Сердар…

Све звучи гламурозно, путује по свету, доводи светска имена?

– Највећи број путовања је о мом трошку или се акредитујем као новинар, па пишем. Једноставно, нађеш начин када ти је до нечега стало.

Годишње су посетиоци имали прилику да уживају на око 100 концерата које је спретно и с пуно знања осмислила Мирјана Лазаревић.

– Све ове послове не бих могла да радим да нисам имала разумевање, подршку и упориште у породици. Супруг Родољуб преузео је део обавеза. Синови су долазили на концерте, упознавали музичаре, све је то њима било занимљиво, мада се музиком не баве – каже Лазаревићева и додаје да има и два унука Михајла и Владислава.

Порука за диригенте и филхармоничаре

Данас Мирјана оживљава Легат Јосипа Славенског – јединствен музичко-изложбени простор с концертном салом, отворен 1983. године.

То је постало место сусрета домаћих аутора, стваралаца и извођача који на свом репертоару имају српску музику.

– Недостаје брига о српским композиторима и њиховој оставштини, пласирању домаће музике у свет. Логично је да се, рецимо, на репертоару Београдске филхармоније, када наступа у иностранству, нађе и неко дело српског композитора што није случај. Или да наши диригенти, када гостују по свету, са собом понесу неко наше репрезентативно дело, које свакако имамо, и ставе на репертоар неког великог оркестра. То није ни дужност ни обавеза, то треба да буде жеља – примећује наша саговорница одлучна да у легату успостави редовне концерте на којима ће се изводити српска музика.

Да ли ће Кисин пристати да дође

Међу најбоље пијанисте у протекле три деценије убраја се и Јевгеније Кисин, довољан изазов за Лазаревићеву да га доведе у Београд.

– Чекала сам пет година. Буквално сам га пратила, кад год сам могла да одем на неки његов концерт. Увек бих добила исти одговор: „Нема слободних термина.” Једног дана стиже факс. Излази руком писано писмо. Кисин пише – руком, каже да може за две године да ми да термин, 21. фебруар 2005. Помислила сам да се неко шали, да чувам то писмо. На аеродрому ме је одмах препознао, обрадовао ми се – прича наша саговорница.

Она се труди да с уметницима остане у професионалном, често и у пријатељском контакту да би и у будућности могла да планира нови наступ.

– Чувеном пољском композитору Кшиштофу Пенедерецком, приликом гостовања у Београду, поклоњене су саднице Панчићеве оморике, јер је он у Кракову, где је живео и предавао, имао брижљиво неговану ботаничку башту.

Руке на хаубу

Много је анегдота које наша саговорница памти, једну посебну када је пијаниста Аркади Володос долазио први пут у Београд.

Дочекала га је на аеродрому у зиму, увече, и таман када је откључала кола, упалили су се рефлектори с аеродромске зграде и појавило се пет инспектора у цивилу и викнуло „руке на хаубу!”. На питање о чему се ради, добила је одговор да је осумњичен као терориста, да личи на особу са слике која им је послата факсом. Наравно да се испоставило да је све грешка, а уметник је био опуштен, није уопште реаговао.

Погорелић је бирао клавир за Коларац

– Готово деценију чекала сам да нам Иво Погорелић пошаље слободан термин. Маестро је пре тога приватно боравио у Београду и пожелео да обиђе Коларац и неколико дана вежба код нас. Молио је за приватност. Две године касније, после 28 година, Погорелић је наступио у Великој дворани, свирао је на новом „стенвеј” клавиру који је лично он одабрао у Хамбургу, у фабрици овог најзначајнијег произвођача клавира, у присуству представника Коларца.

– Средства за нови инструмент, 150.000 евра, прикупљана су за више од три године серијом добротворних концерата наших музичара широм света, донацијама грађана и приватног сектора, као и конкурсом Министарства правде.