У жељи да се допадну свима губе свој идентитет

„Гледала сам је данима и нисам знала да ли да је сажаљевам или да се љутим на њу. Не знам да ли сам је икад чула да је урадила нешто зато што то она жели, али је зато безусловно излазила у сусрет свима. Временом се верзирала да ради готово све послове у фирми од кафе-куварице и курира до комерцијалисте, шта год би шеф рекао да је потребно ’где он оком, она скоком’, награда је била тапшање по рамену. Да јој колеге не би замериле и њима је угађала мењајући их на послу, јер они имају заказано код доктора, журе на родитељски… Код куће ситуација иста, мама жели у биоскоп – ићи ће с њом. Њу нико није питао да ли она то жели, а и да јесте, тешко да би признала. Ћерка тражи нове патике, пара нема, узеће кредит ради мира у кући… Комшиница редовно залива цвеће тако да се прелива и на њен балкон, али ћути, да се не замера…” Често смо сведоци овакве и сличних прича, а епилог?

Потреба за удовољавањем је направила од ње марионету у рукама: породице, претпостављених, пријатеља ... Свесно или не, тек они су своје „нити” повлачили до те мере да су већ почеле да пуцају: као знак упозорења уследио је срчани удар. Да ли је разумела „поруку” да  треба да буде добра према себи, подстичући своје самопоштовање с којим се враћа и достојанство.

– Сва људска бића имају потребу да их неко у њиховом социјалном окружењу одобрава и прихвата. Ипак, када је та потреба претерана, то може произвести неке нежељене проблеме као што су напади анксиозности или фобије.

Бити превише преокупиран потребом одобравања од стране других уско је повезано с унутрашњим осећањем мање вредности. Према томе, формирају се дисфункционална уверења типа: ,,Ако се људима прикажем онакав какав јесам, неће ме прихватити”. Особе које имају претерану жељу за одобравањем обично се понашају у складу с тим шта социјална група у којој се налазе намеће као нешто што је вредно, прихватају све што долази споља без обзира на то да ли је то у складу с њиховим аутентичним потребама и емоцијама. Тешко им је да успоставе границе и да кажу ,,не” – објашњава психолог мр Сања Марјановић и додаје:

– На дуже стазе последице оваквог конформистичког и „увек удовољити другом” понашања је да особа постаје исцрпљена и ,,празна” јер не задовољава своје базичне потребе и уопште се не брине за себе и за оно шта је њој важно. Оваква особа је стално анксиозна и под тензијом, брине се шта ће се догодити ако нешто не уради у складу с другима. Испод осећања анксиозности и напетости крију се осећања фрустрације, беса, огорчења.

Опасност од манипулатора

„Човек у својој бити никако не сме да буде роб, ни себи ни другима, већ само онај који пружа љубав. Његов једини циљ је љубав”, говорио је Рабиндранат Тагора.

Људи који константно удовољавају другима како би задобили њихове симпатије врло често то раде зато што не желе да повреде другог (занемарујући притом своја осећања), а други разлог је да би тај неко о њима имао боље мишљење. Они раде оно што мисле да други очекују од њих. У огромној жељи да се допадну свима губе свој идентитет, губе себе. Желећи да се допадну другима занемарују своје истинске жеље и потребе и долазе у лавиринт из кога тешко налазе излаз.

Додатна опасност за оне који настоје да задобију симпатије других су манипулатори. Они ће их ласкавим речима „превести жедне преко воде” како би остварили неки свој циљ. Својим понашањем неће задобити симпатије манипулатора. Што је још горе, најчешће ће их гледати с омаловажавањем, а да они тога нису ни свесни.  Користиће сваку прилику како би их употребио за остварење својих жеља и циљева.

Такве ситуације су нажалост присутне и у неким породицама. Родитељи све чине како би удовољили детету сматрајући да су на тај начин добри родитељи.  Истовремено избегавају да изазову љутњу или бес код детета.

Хормон среће

Чињеница је да је људима потребно одобравање и потврда да ли су урадили нешто добро или лоше, да ли су привлачни, признати... Нажалост, некада то постане доминантна потреба. Истраживања су показала да одбијање код многих активира исте делове мозга као када се осећа физички бол, што објашњава зашто нас неодобравање толико емоционално погађа и зашто је тај осећај тако снажан.

Због признања других осећамо се добро, осећамо налет хормона среће као што су ендорфин, допамин и серотонин. Проблем настаје када нас ништа не усрећује без туђег признања, сматра  неуролог и психолог др Линда Шо.

Људи који претерано брину о томе да сви око њих буду задовољни често не знају да поставе јасне границе, а то је важно. По речима стручњака: „Добро је да вежбате како некоме да објасните зашто га одбијате. Будите искрени према себи и запитајте се радите ли то зато што је добро за вас или зато што тражите туђе признање или зато што избегавате неодобравање. Направите листу својих поступака и проверите колико тога радите због себе.”

Изостанак признања не значи нужно одбацивање или неодобравање. Човек је изистински срећан само онда када је задовољан собом и када прихвати себе баш таквог какав јесте.

„Не знам рецепт за успех, али сигурно знам да покушај да све задовољите води у неуспех!”, речи су Вуди Алена.

Трка за лајковима

Додатни проблем у данашње време представљају и друштвене мреже које су истовремено постале и места на којима хранимо наше самопоуздање, али и места која изазивају несигурност. Број лајкова тера нас да преиспитујемо своје одлуке, свој изглед, па чак и сопствени живот.

Зато, за почетак, покушајте да ограничите време које проводите на „Фејсбуку”, „Инстаграму”, „Твитеру”...