U želji da se dopadnu svima gube svoj identitet

„Gledala sam je danima i nisam znala da li da je sažaljevam ili da se ljutim na nju. Ne znam da li sam je ikad čula da je uradila nešto zato što to ona želi, ali je zato bezuslovno izlazila u susret svima. Vremenom se verzirala da radi gotovo sve poslove u firmi od kafe-kuvarice i kurira do komercijaliste, šta god bi šef rekao da je potrebno ’gde on okom, ona skokom’, nagrada je bila tapšanje po ramenu. Da joj kolege ne bi zamerile i njima je ugađala menjajući ih na poslu, jer oni imaju zakazano kod doktora, žure na roditeljski… Kod kuće situacija ista, mama želi u bioskop – ići će s njom. Nju niko nije pitao da li ona to želi, a i da jeste, teško da bi priznala. Ćerka traži nove patike, para nema, uzeće kredit radi mira u kući… Komšinica redovno zaliva cveće tako da se preliva i na njen balkon, ali ćuti, da se ne zamera…” Često smo svedoci ovakve i sličnih priča, a epilog?

Potreba za udovoljavanjem je napravila od nje marionetu u rukama: porodice, pretpostavljenih, prijatelja ... Svesno ili ne, tek oni su svoje „niti” povlačili do te mere da su već počele da pucaju: kao znak upozorenja usledio je srčani udar. Da li je razumela „poruku” da  treba da bude dobra prema sebi, podstičući svoje samopoštovanje s kojim se vraća i dostojanstvo.

– Sva ljudska bića imaju potrebu da ih neko u njihovom socijalnom okruženju odobrava i prihvata. Ipak, kada je ta potreba preterana, to može proizvesti neke neželjene probleme kao što su napadi anksioznosti ili fobije.

Biti previše preokupiran potrebom odobravanja od strane drugih usko je povezano s unutrašnjim osećanjem manje vrednosti. Prema tome, formiraju se disfunkcionalna uverenja tipa: ,,Ako se ljudima prikažem onakav kakav jesam, neće me prihvatiti”. Osobe koje imaju preteranu želju za odobravanjem obično se ponašaju u skladu s tim šta socijalna grupa u kojoj se nalaze nameće kao nešto što je vredno, prihvataju sve što dolazi spolja bez obzira na to da li je to u skladu s njihovim autentičnim potrebama i emocijama. Teško im je da uspostave granice i da kažu ,,ne” – objašnjava psiholog mr Sanja Marjanović i dodaje:

– Na duže staze posledice ovakvog konformističkog i „uvek udovoljiti drugom” ponašanja je da osoba postaje iscrpljena i ,,prazna” jer ne zadovoljava svoje bazične potrebe i uopšte se ne brine za sebe i za ono šta je njoj važno. Ovakva osoba je stalno anksiozna i pod tenzijom, brine se šta će se dogoditi ako nešto ne uradi u skladu s drugima. Ispod osećanja anksioznosti i napetosti kriju se osećanja frustracije, besa, ogorčenja.

Opasnost od manipulatora

„Čovek u svojoj biti nikako ne sme da bude rob, ni sebi ni drugima, već samo onaj koji pruža ljubav. Njegov jedini cilj je ljubav”, govorio je Rabindranat Tagora.

Ljudi koji konstantno udovoljavaju drugima kako bi zadobili njihove simpatije vrlo često to rade zato što ne žele da povrede drugog (zanemarujući pritom svoja osećanja), a drugi razlog je da bi taj neko o njima imao bolje mišljenje. Oni rade ono što misle da drugi očekuju od njih. U ogromnoj želji da se dopadnu svima gube svoj identitet, gube sebe. Želeći da se dopadnu drugima zanemaruju svoje istinske želje i potrebe i dolaze u lavirint iz koga teško nalaze izlaz.

Dodatna opasnost za one koji nastoje da zadobiju simpatije drugih su manipulatori. Oni će ih laskavim rečima „prevesti žedne preko vode” kako bi ostvarili neki svoj cilj. Svojim ponašanjem neće zadobiti simpatije manipulatora. Što je još gore, najčešće će ih gledati s omalovažavanjem, a da oni toga nisu ni svesni.  Koristiće svaku priliku kako bi ih upotrebio za ostvarenje svojih želja i ciljeva.

Takve situacije su nažalost prisutne i u nekim porodicama. Roditelji sve čine kako bi udovoljili detetu smatrajući da su na taj način dobri roditelji.  Istovremeno izbegavaju da izazovu ljutnju ili bes kod deteta.

Hormon sreće

Činjenica je da je ljudima potrebno odobravanje i potvrda da li su uradili nešto dobro ili loše, da li su privlačni, priznati... Nažalost, nekada to postane dominantna potreba. Istraživanja su pokazala da odbijanje kod mnogih aktivira iste delove mozga kao kada se oseća fizički bol, što objašnjava zašto nas neodobravanje toliko emocionalno pogađa i zašto je taj osećaj tako snažan.

Zbog priznanja drugih osećamo se dobro, osećamo nalet hormona sreće kao što su endorfin, dopamin i serotonin. Problem nastaje kada nas ništa ne usrećuje bez tuđeg priznanja, smatra  neurolog i psiholog dr Linda Šo.

Ljudi koji preterano brinu o tome da svi oko njih budu zadovoljni često ne znaju da postave jasne granice, a to je važno. Po rečima stručnjaka: „Dobro je da vežbate kako nekome da objasnite zašto ga odbijate. Budite iskreni prema sebi i zapitajte se radite li to zato što je dobro za vas ili zato što tražite tuđe priznanje ili zato što izbegavate neodobravanje. Napravite listu svojih postupaka i proverite koliko toga radite zbog sebe.”

Izostanak priznanja ne znači nužno odbacivanje ili neodobravanje. Čovek je izistinski srećan samo onda kada je zadovoljan sobom i kada prihvati sebe baš takvog kakav jeste.

„Ne znam recept za uspeh, ali sigurno znam da pokušaj da sve zadovoljite vodi u neuspeh!”, reči su Vudi Alena.

Trka za lajkovima

Dodatni problem u današnje vreme predstavljaju i društvene mreže koje su istovremeno postale i mesta na kojima hranimo naše samopouzdanje, ali i mesta koja izazivaju nesigurnost. Broj lajkova tera nas da preispitujemo svoje odluke, svoj izgled, pa čak i sopstveni život.

Zato, za početak, pokušajte da ograničite vreme koje provodite na „Fejsbuku”, „Instagramu”, „Tviteru”...