Пола века од Јомкипурског рата
Пре 50 година, 6. октобра 1973. започео је Јом Кипур рат, познат и као Октобарски рат.
Египат и Сирија напали су тада Израел остваривши у почетним данима рата значајне успехе.
Треба имати у виду да је Израел глобално сматран такорећи неприкосновеном силом у том региону након Шестодневног рата 1967, отуда су извесни успеси које су 1973. постигли Египат и Сирија деловали шокантно и изненађујуће.
У нападу на Израел учествовала је тада, као и у претходним ратовима, коалиција арапских земаља. Осим Египта и Сирије, учествовале су трупе Ирака, Сауди Арабије, уз подршку Алжира, Јордана, Либије, Кувајта, Туниса, Марока, Судана, чак и Кубанци.
Од крупних играча оновременог света, Совјетски Савез је био главна подршка намери да се спута Израел, као, како су говорили, испостава међународног империјализма на Блиском истоку. Истина, египатски председник Садат пре рата 1973. већ је преусмерио државни брод своје земље ка Вашингтону, насупрот претходној линији Гамала Абдела Насера.
Био је то четврти рат арапских земља и Израела од настанка државе Јевреја маја 1948. Заправо рат је на простору оног што је била британска мандатна територија Палестина вођен већ од одлуке, под окриљем ОУН, да се догоди подела на арапски и јеврејски део 29. новембра 1947. Ту одлуку Јевреји су прихватили, док су је Арапи одбацили.
Отуда, прва фаза је заправо био, могло би се рећи, грађански сукоб унутар до тада британске Палестине између Арапа и Јевреја.
Потом, како је Израел 14. маја 1948. проглашен, одмах је уследио напад арапских земља. Тај рат који израелци називају Ратом за ослобођење, окончан је победом Израела.
Наредни рат био је у време Суецке кризе 1956. Он је у извесном смислу био преломан. Од тада, Израел је доживљаван као савезник Запада на Блиском истоку. Што у време настанка није деловало извесно. У време рата 1948. Израел се одбранио захваљујући совјетском наоружању, пошто су западне земље компликовале или сасвим онемогућиле набавку наоружања новонасталој држави Јевреја. Постоји и извесна сличност између Суецког рата и Јом Кипур рата. У оба случаја и Израел и Египат су у извесној мери изашли као победници. Египту је успело да овлада Суецким каналом, а Израелу да обезбеди нормално коришћење поморских линија, посебно је важан био Тирански мореуз, иначе би Акаба била затворена лука.
Следио је рат познат као Шестодневни, 1967. Он је силно уздигао самопоузданост Израела. Не само да је у руке Израелаца тада доспело Синајско полуострво, све до самог Суецког канала, потом Голанска висорава у Сирији, него и сам Јерусалим.
Свих наредних година, опсесија арапских земаља била је освета за пораз 1967. Посебно драматично било је стање у Египту, који се осећао тешко пониженим. Све снаге те земље у том периоду посвећиване су повратку Синаја у руке Египта, са коначним заједничким циљем да се Израелу преотме Јерусалим.
За моменат почетка ратних дејства октобра 1973. нападачи су одабрали велики јеврејски празник. Јом Кипур познат и као Дан покајања и помирења, време је строго посвећено молитви и боравку у Синагогама, када се од Бога тражи опроштај за грехе учињене током претходне године. Настао је на основу сећања на опрост и поред клањања златном телету у време када је Мојсије примао свете таблице на гори Синају.
План напада на Израел те 1973. имао је кодни назив „Операција Бадр”. Поред видне концентрације трупа дуж разграничења са Египтом и Сиријом, влада у Тел Авиву и даље се надала да до напада неће доћи. Постојао је и извесни варљиви осећај супериорности након победа у претходним ратовима, посебно тријумфа у Шестодневном рату 1967.
Напад је почео око 14.00 часова 6. октобра 1973. паралелно са севера, односно североистока на Голану, и на југозападу на Суецком каналу.
Бар-Лев линија на каналу пробијена је и Египћани су ушли унутар Синајског полуострва. Египатски мостобран преко канала био је дужине око 160 км, а дубина продора на Синај петнаестак километара.
На Голану, Сиријци, ојачани Ирачанима и Саудијцима успешно су напредовали готово до границе пре рата 1967.
У Израелу је пошто је постало јасно какво је стање на бојиштима уследио шок. Не само да су противници успешно напредовали, него су губици међу израелцима били веома озбиљни. Посебно пошто је противудар израелских оклопних јединица који је потом уследио на Синају у правцу Исмаилије, доживео потпуни фијаско.
Израелу је било потребно пет дана да спроведе потпуну мобилизацију.
Преокрет је остварен прво на фронту против Сирије. До 14. октобра Израелци су на Голану поново били на позицијама са почетка ратних дејстава уз извесна померања у дубину сиријске територије.
Одмах потом пажња Тел Авива је усмерена на Синај. Клин оклопних јединица Израела пробија се преко Суецког канала пошто је установљена слаба тачка у распореду египатских трупа. Била је то замисао генерала Ариела Шарона, потоњег председника владе Израела (2001 — 2006).
Пошто је мостобран обезбеђен, Израелци окружују на афричкој територији 3. армију Египта, крећући се пут Суеца.
Био је то преломни момент Јом Кипур рата. Наиме пошто су се египатске снаге налазиле одсечене на Синајском полуострву, Каиро је остао небрањен. Између трупа које је водио Шарон и Каира, Египат није више располагао снагама које би могле да бране главни град.
Одмеравање снага, уз бројне опасне најаве, двеју тадашњих суперсила окончано је затим успешним дипломатским иницијативама. Зараћене стране су прихватиле прекид ратних дејства 25. октобра.
Према коначном споразуму Израел је прихватио повлачење са Синајског полуострва. Следио је долазак мировних трупа ОУН. На северу, разграничење према Сирији је враћено на стање постигнуто ратом 1967. Што је значило да је Израел задржао животно неопходну Голанску висораван, одакле се земља највећим делом снабдева водом.
Једна од последица био је пад владе Голде Мејер који је уследио јуна наредне 1974. У Израелу су извесно време трајала преиспитивања, радиле су истражне комисије, земља је била под утиском бројних губитака. Конкретно, у Шестодневном рату 1967. Израел је имао непуних 700 погинулих, у Јом Кипур рату, међутим, Израел је имао, званично, до 2.800 погинулих, уз огромне губитке у наоружању и ратној техници.
Суштинска разлика у односу на Шестодневни рат 1967, била је чињеница да октобра 1973. Израел није превентивно дејствовао, како је било 1967. И Моше Дајан, прослављени командант у претходним ратовима, и Голда Мејер, на сваки начин су настојали да не буду оцењени као изазивачи рата.
У Египту се резултат тог рата представља као победа Египта и редовно се обележава.
Поред чињенице да је Египту потом враћен Синај, рат је без дилеме заправо био још једна велика победа Израела и положај те земље не само да је учвршћен него је коначно и за Арапе Израел постао неупитна чињеница. Све до тада постојале су некакве наде међу Арапима да се нескривена намера уништења Израела можда може остварити. После исхода Јом Кипур рата, свима је било коначно јасно да је Израел снага с којом се има трајно рачунати. Коначни споразум донео је и признање Израела од стране званичног Каира. Уз бурно негодовање других арапских земаља. Председник Садат убијен је атентату 1981. управо на годишњицу рата.
Нафтни шок који се догађао паралелно потрајао је до марта 1974, када су учетворостручене цене горива, што је била последица одлуке арапских земаља највећих извозника нафте, имао је разорне последице по привреду Запада. То је заправо био почетак краја такозваних држава благостања на Западу, уз друге мере које је спровео председник Никсон, попут одустајања од Бретонвуд система и златног стандарда.
