Острво плаво-белих контраста

Сто тридесет наутичких миља јужно од Атине налази се Санторини, осим маленог Амалфија, најјужније острво Кикладског архипелага.

Ово чудесно острво у облику полумесеца, дивље лепоте, препуно контраста и готово без воде карактеришу слојеви црних и црвених вулканских стена са западне стране (ближе гротлу вулкана) и питомије обале с плажама црвеног и црног песка и шљунка, на истоку. С обзиром на то да дужина острва износи око двадесет пет километара, а ширина између два и шест, могуће је обићи га и током једног јединог дана.

Изрека мештана Санторинија је „Сеисмос!” (Σεισμός, земљотрес), у преносном смислу: „У земљотресу је спасење!”. Она представља наду у боље сутра, које долази само после велике невоље као што је земљотрес или ерупција вулкана. И заиста, да острво није настало као последица природне катастрофе, тешко да би многи за њега чули. Ми бисмо рекли: После кише излази Сунце! У 18. веку, острво су освојили Млечани који су му први пут дали његов данашњи, италијански назив по Светој Ирени (Санта Ирини). На грчком, острво носи назив Фира.

Велики крузери заустављени

До Санторинија може се стићи летовима из Атине, трајектом из Пиреја, хидроглисером с Крита или другог већег грчког острва. Бродови на Санторини пристају у малу луку Атинио, неколико километара јужно од престонице, Фире. Велики крузери имају потешкоћа да се укотве у луку, не због стрмине уз коју пристају, већ због чињенице да с те стране, због калдере – ерозије коју је пре око четири хиљаде година створила ерупција вулкана, дубина мора сеже до скоро 400 метара, што је недовољно за дужину просечног ланца сидра. Француски путописац који је у 19. веку нацртао мапу Санторинија, означио је тај део као „море без дна”.

Када се приближите Санторинију и први пут угледате вулканску стену у слојевима црно-црвених нијанси, разумећете због чега толики туристи желе да виде драматични пејзаж острва исеченог у средини. А на врху стене, на неколико места просуте су беле коцкице, лавиринт медитеранских кућица од којих је преко две трећине данас у служби туризма. Парчићи ефектног вулканског камења на мноштво начина убацују се као декорација у зидове кућа, беле и плаве куполе цркава, ресторане и кафиће. У продавницама накита, црни облуци продају се као привесци на огрлицама и чине типичне сувенире острва.

Пре пет хиљада година, први становници Санторинија – Минојци своје мало острво с два мања и једним великим гротлом вулкана називали су Стронгyле, што значи „округло”. Међутим, после велике ерупције у 15. веку пре нове ере „нестала” је половина острва које је првобитно било кружног облика. Остатак Санторинија – „исечак” који после ерупције није уронио у море – добио је облик полумесеца. Преко пута налази се остатак некадашњег гротла вулкана, острвце Неа Камени до којег се стиже чамцем. У посети гротлу можда ћете осетити непријатан мирис сумпора или видети вулканску активност у деловима мора око вулкана жуто-зелене боје.

Неки научници тврде да је античка ерупција вулкана била толико јака да се могла чути до северне Европе и да је створила цунами висине 250 метара, брзине око 350 километара на час. Због невероватних прича, за Санторини неки и данас сматрају да је острво из прича о чувеној потонулој Атлантиди. Последња велика ерупција догодила се 1956, када је након земљотреса густ дим куљао из гротла вулкана. Земљотрес је оштетио куће овог заборављеног, сиромашног острва које је остало по страни све до седамдесетих година прошлог века, када је доживело планетарну популарност.

Археолошко налазиште Акротири налази се на јужном делу острва и један је од најзначајнијих градова минојске цивилизације, једини на Санторинију. Вековима пре доласка Грка, Минојци су на овим просторима градили двоспратне и троспратне куће, правили маслиново уље, садили пшеницу, брали шафран, гајили овце и рибарили. Овај стари народ с одличним смислом за боје декорисао је зидове својих кућа фрескама, које с пуно живости описују свакодневни живот њених становника од пре око 3.500 година (рибар, скупљачи шафрана, пролеће, антилопа, богиња која седи, деца боксери, флотила).

Беле једноставне куће

Главни град Санторинија је Фира, смештен на стрмини око 300 метара изнад мора. Реч потиче од израза „пyрос” што значи „црвено” или „пламено”.

Осим путем, до њега се од обале може стићи и жичаром, или пењући се уз 560 степеника. Оно по чему је овај градић најпознатији јесте нестварна белина његових једноставних кућа и архитектура цркава – бело-плавих, православних или оних с окерастим детаљима, католичких, које су подигнуте у доба млетачке владавине.

Романтична Ија

На северу острва, дванаест километара од Фире, налази се најчувенији и романтични градић Ија, препун традиционалних, белих кућа, скафти, али и занимљивих, архитектонски другачијих венецијанских кућа, у пастелним бојама. На самом рту налазе се остаци старе тврђаве и три беле ветрењаче, данас претворене у хотелске собе.

Ија је елегантна, монденска верзија Фире, у којој се налази и чувена плаво-бела црква, симбол не само Санторинија, већ и Грчке, уопште. Туристи је непогрешиво одмах препознају, и испред ње се најчешће формира ред оних који желе да се сликају. У смирај дана, велики број туриста испуни уличице око зидина тврђаве у Ији, на месту одакле се посматра један од најромантичнијих залазака сунца на свету.

Ноћно вино и бели патлиџан

Вулканска лава која је прекрила острво учинила је да земљиште на овом голом острву постане изузетно плодно, па су на њему почеле да расту необичне варијације воћа и поврћа. Санторини обилује виноградима, чувено је нихтери (Nychteri) или „ноћно вино”, али ћете винову лозу тешко препознати. Слично другим виноградима вулканског порекла, и ова је у обличју омањег жбуна висине око тридесет центиметара. Ту су и засади минијатурног парадајза, краставаца, белих лубеница (унутра су беле боје) и потпуно белих патлиџана. Локално јело прави се од фаве, врсте пасуља налик сочиву.