Динар дневно за боравак детета у обданишту

Пре девет деценија у мају у Србији се обележавао Празник мајке. „Политика” је сваке године на тај дан додељивала награду мајци која је лепо однеговала већи број деце. Како је навео извештач нашег листа, пре девет деценија, 1933. признање је добила Теодора Николић, која је одгајила осморо деце. Награде је додељивало и Министарство социјалне политике и народног здравља, а први пут те године и Југословенски ногометни савез.

На Празник мајке био је обичај да краљица Марија награди пожртвоване мајке. Те године награду су добиле четири сиромашне мајке са седморо, шесторо и петоро деце, које су биле незапослене или их је муж напустио.

Чланице Материнског удружења одвезле су се у Вишњицу и доделиле награде и дипломе мајкама сељанкама за најбоље однеговану децу. Награда је био пакет с хигијенским средствима за негу деце.

„Политика” је 14. маја 1933. две стране посветила том празнику, опширном репортажом из Материнског дома, здању у ком је данас Институт за неонатологију, у Улици краља Милутина. Ту су, како се наводи, биле смештене жене тешке судбине: у дому је тада, известио је наш новинар, било 15 мајки које су на свет донеле ванбрачну децу.

У Дому материнског удружења, како се заправо ова установа звала, уточиште је нашла и Таисја Шаломова, чији је муж келнер и ради ноћу. Она је родила бебу од само килограм и 300 грама. Описује се како је „за само два месеца подигла тежину беби за равно 465 грама. Можда је другој мајци ово повећање тежине изгледало сасвим незнатно, али за Таисју оно значи све. За два месеца никада се није ноћу дуже одмарала од три и по сата. Син лежи међу термофорима, а у мала уста мати му спушта кап по кап свог млека кроз нарочиту цев”, забележио је репортер нашег листа.

И у данашње време у том здању бију битку мали дивови, превремено рођене бебе, али данас су недоношчад у најсавременијим инкубаторима и добијају врхунску медицинску негу.

За Празник мајке обилазило се и Дунавско обданиште, у којем је у мају 1933. године током дана боравило 70 деце, сазнајемо из „Политикиног” извештаја. Плаћало се динар дневно за свако дете.

У Београду је тих година већ постојало осам обданишта, а потреба за њима је била далеко већа, јер све је више било запослених мајки, које су у кућама или фабрикама широм града радиле до шест увече, а онда су хитале по своју децу. Неке су имале и троје деце у вртићу. Репортер је описао судбину Марице Бјелогрлић, која „држи самце. Она је из Босанске улице доводила троје деце: ћерке Зору и Ђурђину и сина Милоша у дунавски крај, да их склони, док самцима опере рубље, скува, спреми собе и у познатим кућама ориба или опере прозоре.” Друга мајка, удовица, такође је у обданиште доводила троје деце, док би једно остављала у комшилуку, а друго старо девет година остајало би само код куће.

Назив обданиште, ипак, овде се не користи у данашњем значењу, већ је реч о дому у који су били смештена „сиромашна деца остављена улици”, како је навео извештач нашег листа.

Прво обданиште на Старом граду основало је Друштво за васпитање и заштиту деце, 16. фебруара 1919. године, али на почетку није имало посебну зграду. Рад на подизању обданишта отпочео је 1926. године, а у томе је посебну заслугу имала и госпођа Параскева Грујичић, која је добила за то највеће одликовање Црвеног крста Друштвени крст, али и признање патријарха Варнаве. У фебруара 1930. у сиромашном дорћолском крају надомак реке почело је да ради Дунавско обданиште, у лепој вили коју је у ту сврху поклонила краљица Марија Карађорђевић. Собе су биле велике и светле, с дечјим креветићима с мрежом и великом терасом. На зиду су висили портрети краља Александра, младог Петра Првог и краљице Марије. И дечаци и девојчице носили су исте кецељице, а чувале су их васпитачице у белим униформама.