О Немачкој и Музеју Ане Франк
У ширем центру Франкфурта, у центру Европе дакле, налазе се две зграде Јеврејског музеја и јеврејско гробље
У Немачку одлазим неколико пута годишње из сасвим приватних разлога. Оно што никако не могу да избегнем при сваком слетању авиона и при свакој вожњи аутом кроз ту велику, пространу земљу јесте сећање на мог прадеду који је овде негде био у заробљеништву. Искаче ми тада пред очи његова слика из татиног старог албума с црно-белим фотографијама како седи скрштених ногу за неким столом на коме је ваза с цвећем. Појма немам откуд ваза с цвећем ту, ни зашто се сликао тако један столар заробљен у Немачкој. На полеђини слике хемијском оловком неко је написао нешто што се сада не види, али се види печат на коме пише 17 Geprüft.
Франкфурт, град који са својих 520 банака представља банкарски центар Европе, а од брегзита, када су у њега премештене и све институције Европске уније, и њен административни центар, прелеп је, али за мој укус, помало досадан. Уопште, цела Немачка помало је досадна. Све је тако чисто, право, сређено и устаљено. Када сам овде долазила за време короне, сећам се да ме је фасцинирала дисциплина с којом су становници овог центра Европе мењали свакодневно врсту маске коју су носили, у зависности од тога шта су им саопштавали преко телевизије. Екстрем се врло лако изокрене у сопствену супротност, мада би нама свима овде добродошло мало више дисциплине у свему. Осећај одмора мозга након само неколико дана боравка у Немачкој, настао управо због ових ствари које назвах досадним, не бих мењала ни за шта.
Негде баш близу Европске банке, испред које стоји огромни изрезбарени знак евра, налази се један део Јеврејског музеја. Кажем један део, јер постоје две зграде. Једна се налази на километар и по одатле, код јеврејског гробља. У ширем центру Франкфурта, у центру Европе дакле, налазе се две зграде Јеврејског музеја и јеврејско гробље, па сваки Немац сваког дана када ту прође може исто тако као ја да се сети свог прадеде врло вероватно заслужног за неке од тих жртава ту. Јевреји памте, сећају се и умеју и да подсете, рекла бих. Гробље је ограђено зидинама на чијим спољним странама се налазе плочице с именима Јевреја страдалим у нацистичким логорима. Поменуто јеврејско гробље нисам тражила, на њега сам набасала тражећи ову прву зграду, зграду у којој се налази соба посвећена мојој најомиљенијој јунакињи из детињства, Ани Франк.
Током НАТО агресије 1999. године, седећи у свом селу и чекајући да падне вече како бих с другарима из краја гледала с наше терасе авионе Алијансе који негде носе смрт, претурала сам по старој кућној библиотеци. Ту сам нашла, чини ми се, јаркорозе-зелену књигу, Нолитово издање Дневника Ане Франк. Од тог тренутка, па наредне две године, ја ту књигу нисам испуштала из руку. После двадесет и неког читања, престала сам да бројим читања. Испрва сам се апсолутно идентификовала с Аном, јер смо биле вршњакиње у прилично сличној ситуацији. Она у Тајном скровишту, ја у скровишту од НАТО бомби. Поред тога, фасцинирала ме је Анина посвећеност писању, читању, учењу језика и цео тај отмени начин живота који су водили чак и у таквим условима. А поред фасцинације, Анина писања су ме свакодневно мотивисала да и ја радим то исто.
Све постаје много јасније када се мало ишчита историја Франкових. Они су у Франкфурту живели већ три века, пре него што ће 1933. године избећи у Амстердам. Била је то добростојећа породица више средње класе. Читање, писање, посећивање позоришта, опере и сличних институција културе подразумевало се. У овој малој соби посвећеној породици Франк налазе се, између осталог, рукавице за позориште Анине баке, двоглед за оперу њеног деде, слика њеног оца Ота Франка како свира виолончело. Сазнајемо ту да је он у децембру 1904. имао наступ са Франкфуртским оркестром за младе. Поред породичних предмета који сведоче о високом образовању и лагодном животу ове породице, који би и сада многима био недостижан, на мене је можда највећи утисак оставио део њихове библиотеке. Тако ту можете видети, између осталог, издање Ла Фонтенових бајки, сабрана Гетеова дела, „Патње младог Вертера”, преписку између Шилера и Гетеа. Ту су и многобројне породичне реликвије, порцулански есцајг, скупоцени породични портрети, играчке и друштвене игре, породични албуми јер је породица традиционално ишла на професионално фотографисање. Све сведочи о једном квалитетном, добром животу, нагло прекинутом те 1933. године, чији су делови пренети у Тајно скровиште. Као што рекох, Јевреји памте и чувају своје успомене. У музеј се улази као на аеродром, кроз сензоре, без капута, торби и свега сувишног. У нашем Народном музеју, на пример, то је опционална ствар. Унутра је све чисто и дигитализовано, водич вам малтене није ни потребан јер све пише на немачком и енглеском, лако је доступно у виду лепих брошура и дигиталних апликација. Одмах до собе Ане Франк налази се неколико соба посвећених породици Ротшилд. Да нисам у друштву била са особом која ми је рекла: „Доста ми је ово за данас, имамо превише своје историје коју не знамо”, могуће је да бих отишла и тамо. Али нисам.
И мени је било доста за тај дан. Давно обећање себи дато да ћу у Амстердаму посетити Кућу Ане Франк, испунићу једном свакако, али тада ми је заиста покренуло ум поменуто питање мога сапутника – Зашто ми немамо собу неке наше Ане Франк страдале у неком од многобројних логора бивше нам земље? Зашто више не знамо о, на пример, руској царској породици Романов, која је исто тако пуно читала и учила заробљена од стране бољшевика у Царском селу, а неко време чак и у Јекатеринбургу, где су били убијени и која је такође оставила за собом многобројна писма и сведочанства свога времена? Зашто наше цркве и манастири на Косову нису тако добро чувани и обезбеђени као овај Јеврејски музеј у центру Франкфурта? До чега је и до кога то?
Како год било, остаје једна изгледа универзална ствар – у тешким тренуцима прибегава се причи и причању, што би рекао наш Андрић. У покушају да избегнемо смрт, враћамо се речи, од које је све и почело. Можда то треба да нам буде на уму у ово смутно време када се опстанак хуманистике доводи у питање. Ана је умрла у логору, али се њена прича пронела светом и овековечила. Њен отац се након свега оженио и наставио њену мисију. Његова слика настала у скровишту 1960. године сведочи не само о победи живота већ и о моћи сећања и непристајању на ћутање.
