Хуманитарац и новинар у једном

Родила са у „фићи” на путу од Алексиначких рудника ка болници у Нишу. То  јој је изгледа одредило и судбину – велики део живота провела је на „точковима”, а као и „фића”, заједно с народом, помажући. Слађана Димић, сарадник Црвеног крста Србије, део је ове хуманитарне организације 38 година, с њом је била тамо где се градило, где се земља тресла, вода плавила, где су избеглице бежале и рат „играо” своју прљаву игру. Прошло је све то преко њених леђа, али јој није скинуло осмех с лица.

Сада Слађана покушава да од заборава отргне једну од мисија Црвеног крста Србије која је деци из Српске Крајине, Републике Српске и Србије бар на трен омогућила да виде света.

Брига о деци

– Заједнички програм опоравка деце Црвеног крста Србије и Грчке почео је 1993. године и трајао пуних 19 година. Кроз њега је прошло 21.000 девојчица и дечака, а циљ програма био је да се деца изместе из непосредне ратне опасности, да им се омогући редовно школовање и да буду смештана код грчких домаћина. Програм је набоље променио живот, пре свега деци, али и нама. Многи малишани осетили су грчко гостопримство и остали су у контакту с Грцима. Због тога желим да забележим сећање на те дане и једну од важних акција Црвеног крста – каже наша саговорница.

Своју жељу за акцијом може да захвали и породици. Мама Драгица Шедиви имала је и чешке гене. Мамин деда из Чешке стигао је у Бор 1903. године по отварању рудника, али су и он и тројица синова убрзо страдали у рударској несрећи. Бака Марија је с двојицом синова Матејом и Венцлом остала у Србији.

– Матеја је био мамин тата. Говорио је више језика, био музички таленат и имао веште руке. Чак је и флауту знао да направи. На њега сам повукла па свирам клавир, гитару и флауту. С двадесет година оженио се баком Љубицом која је од њега била старија седам година, што је у то време било право чудо – прича Слађана Димић.

Слађанин тата Радомир Анђелковић рођен је у Београду, али је његов отац био железничар, па су се и они стално селили. Пред Други светски рат уписао је студије медицине у Паризу, али када је фашизам закуцао на врата, вратио се у земљу да помогне.

–  Гестаповци  су их као илегалце више пута хапсили и одводили у зграду код Седме силе на Теразијама где су их пребијали. Те њихове батине осећао је и годинама касније. Након илегале тата је као лекар отишао у партизане, а после рата кренуо да ради тамо где је могао да помогне. Тако смо се обрели у Бору – прича она.

У том „златном” граду некадашње Југославије провела је срећно детињство. Ту се упознала и с Црвеним крстом, али и с новинарством. После основне школе њени су се коначно скрасили у Београду, а она уписала Десету гимназију. Након завршене гимназије избор је био Факултет политичких наука и новинарство.

– Цело своје школовање сам писала. Радила сам за НОН, „Младост” , „Политику”. У „Студенту” сам била и уредник када су нас забранили. Десило се то убрзо после Титове смрти. На прослави Дана студената у хали „Боро и Рамиз” делегације омладинаца дочекао је Азем Власи с речима: „Добро дошли у Републику Косово”. Било нам је то чудно, али је још веће изненађење настало када је кренуло интонирање химне. Салом се разлегао звиждук, а нас су гађали чиме су стигли. Једва су нас извели с позорнице. Сутрадан су сусрети прекинути, а ја у „Студенту” објавила шта се десило. Због тог чланка су нас другови из партије привели на информативни разговор. „Студент” је забрањен, сви примерци повучени, а мушкарци добили позив за војску. Мене нису могли да пошаљу у војску па сам наставила да пишем и под лажним именом – сећа се она.

Након тога дуго времена била је део радио-емисије „Нико као ја”, али и  „Београдске хронике” док је уредник био Бане Вукашиновић. Извештавала је и за омладинске листове и НИН са Зимске олимпијаде у Сарајеву 1984. године. У то неко време је и с групом „Силуете” и Зораном Мишчевићем гостовала по омладинским одмаралиштима на мору.

– Водила сам и студентске програме. На једном од њих у Студентском дому „4. април” на Вождовцу главна звезда била је „Рибља чорба”. Неколико година касније „Чорба” се обрела и на мојој свадби у хотелу „Балкан”. Право с аеродрома све с инструментима дошли су као гости, јер је гитариста Зоран Илић брат од ујака мог мужа Браце. Мајка је само страховала да не почну да свирају. На свадби је певала Сашка Каран, коју је мој кум Веља познавао из судетских дана када је и он свирао по кафанама. Моји рођаци нису баш били одушевљени избором музике, а на крају свадбе смо кум и ја певали с оркестром – сећа се Слађана.

Ратне деведесете

Званично је сарадник Црвеног крста постала 1984. године, а када су почеле деведесете стигла је и до Вуковара с тадашњим председником ове организације Манетом Будисављевићем (братом Јованке Броз).

–  Била сам и у возу Југословенског Црвеног крста, када смо из Словеније успели да вратимо 1.300 заробљених војника. Мајку сам слагала да идем у Нови Сад, а не у Словенију да се не би бринула, али авај…Она је дочек воза на београдској станици видела на Дневнику, а тамо и мене окружену новинарима. Кад сам стигла кући, сачекала ме с оклагијом, ударајући по мени уз објашњење: „Кад те они нису убили, ја ћу. Од два зета само је моја луда ћерка нашла да иде у рат” – присећа се уз осмех она.

Али то је није спречило да настави даље.

– Посебно је било тешко када смо помоћ носили у места која нису била безбедна. Док смо били у Обровцу и Бенковцу, наше возило Црвеног крста су изрешетали, а колегу Мирка заробили. На срећу, добро смо прошли. Нико од руководилаца од нас није тражио да ризикујемо, али је то било људски. То је начин живота у Црвеном крсту – да будете увек спремни да помогнете другом, чак и онда када је вама тешко.

​Интервју с  Арафатом

У својој каријери, између осталих, Слађана је урадила и интервју са Јасером Арафатом, председником Палестинске ослободилачке организације.

– Било је то осамдесетих година док је Арафат био у званичној, али доста скривеној посети нашој земљи. Изненадило ме колико је растом био сићушан. Давао је кратке одговоре, али био је пријатан и све време је имао неки благ осмех  –  каже Слађана Димић.