„Детектор лажи” никад популарнији

Неколико година уназад, „детектор лажи”, то јест полиграф стекао је невероватну медијску популарност. То иде тако далеко да се (зло)употребљава и у ријалити програмима, што свакако не доприноси поверењу у ову справу. Но, мало се зна шта је и како је уопште настао полиграф.

Све до краја 18. века истина се од осумњичених извлачила методама које је увела још средњовековна Инквизиција. Психолози и криминолози су тек у 19. веку започели потрагу за хуманим и „непогрешивим детектором лажи”. Тако се појавила нада да решење лежи у полиграфу – у суштини, медицинском уређају за дијагнозу срчаних аномалија и надгледање виталних функција пацијента током операције – који може истовремено да бележи више физиолошких процеса у организму: пулс, крвни притисак, температуру и дисање (касније и проводљивост коже).

Комбинација инструмената

Полиграф је настао комбинацијом неколико инструмената. Један од првих био је уређај шкотског кардиолога Џејмса Мекензија из 1906. године, који је мерио артеријски и венски пулс и резултате уцртавао у виду линија на папиру. На основу Мекензијевих нацрта уређај, познат као „мастило-полиграф”, произвела је енглеска „Кембриџ и Пол инструмент компанија”; састојао се од обртних добоша с намотаним папиром на коме су две писаљке бележиле очитавање.

Пре изума полиграфа, научници су покушали да повежу виталне функције организма с емоцијама. Француски физиолог Етјен Маре је 1858. године забележио телесне промене као одговор на непријатне стресоре, као што су мучнина или оштри звукови. Италијански криминолог Чезаре Ломброзо је 1911. користио специјализовану наруквицу за мерење крвног притиска осумњиченог током испитивања. Чезаре је сматрао да су криминалци нижа врста људи, а наруквица је представљала пут којим је покушао да верификује своја убеђења.

Пред избијање Великог рата харвардски психолог Хуго Минстерберг користио је различите инструменте, укључујући и полиграф, за бележење и анализу субјективних осећања. Минстерберг се међу првима заложио за примену машине у кривичном праву, видећи у њој научну непристрасност и конклузивност.

Амерички психолог Вилијам Марстон током постдипломских студија радио је у Минстерберговој лабораторији и био је фасциниран његовим радовима. Марстон је 1915. на Харварду докторирао право и психологију, сматрајући ове две науке комлементарним. Убрзо је конструисао систолну манжетну за мерење горњег артеријског притиска с циљем да истражује везу између виталних знакова и емоција.

Велики рат се показао као „идеално време” за истраживања „уметности обмане”. Доктор психологије с Харварда Роберт Јеркс, који је радио тестове интелигенције за америчку војску, пристао је да спонзорише даља Марстонова истраживања. Током једног теста на 20 притвореника бостонског суда, Марстон је закључио да је постигао „стопроцентни успех у откривању лажи”. Но, овакав „скор” побудио је сумњу код затворских надзорника, а критичари су тврдили да је тумачење резултата полиграфа више уметност него наука. На пример, многи људи имају повишен пулс и крвни притисак када су нервозни или под стресом, што може утицати на њихову реакцију током теста на полиграфу. При томе, Марстон је, попут Јеркса, био убеђени расиста: тврдио је да не може бити сигуран у резултате тестова Афроамериканаца јер су њихови умови примитивнији! Рат се завршио пре него што је Марстон успео да увери друге психологе у ваљаност полиграфа.

Након рата, начелник полиције у калифорнијском граду Беркли започео је реорганизацију свог одељења у модерну институцију за борбу против криминала. Начелник Фолмер централизовао је команду, створио богату базу отисака прстију разврстаних према врстама злочина и омогућио полицајцима сталну комуникацију преко радио-везе. Покренуо је и интерни програм обуке за полицајце којима су универзитетски професори држали течајеве из доказног правa, форензикe и фотографисања на месту злочина. Фолмер је 1919. почео да регрутује у полицију дипломце с разних колеџа. При томе, све подносиоце захтева подвргавао је психијатријским прегледима и тестовима интелигенције. Један од Фолмерових приправника, физиолог Џон Ларсон прочитаo je Марстонов чланак „Физиолошке могућности теста обмане” из 1921. године. Ларсон је одлучио да побољша Марстонову технику и започео је тестирање испитаника користећи сопствени изум – „кардио-пнеумо-психограм” уз примену протокола питања и одговора „да/не”. Осумњиченима је постављан исти сет питања, a испитивање није трајало више од неколико минута. Ларсон је тражио сагласност кандидата за тестирање, верујући да ће само кривци одбити да учествују. Начелник Фолмер био је уверен у исправност Ларсоновог рада и помогао је у промоцији полиграфа путем медија.

Упркос подршци Полицијске управе Берклија и растућe опчињености широких стручних и лаичких кругова „детекторoм лажи”, амерички судови су 1922. године одбили да прихвате резултате психограма-полиграфа као доказ. Правне заврзламе нису поколебале Леонарда Килера, који је још у студентским данима почео да ради као Ларсонов асистент. Током 1924. конструисао је први усавршени Ларсонов полиграф, тзв. емотограф, а нешто касније, инструмент с бољом регистрацијом промене крвног притиска, пулса и дисања и усавршеним „кимографом” с равномерном брзином кретања полиграмног папира. Килер је 1930. године прешао у Чикаго и запослио се у криминалистичкој лабораторији Северозападног универзитета – првој судској лабораторији у САД. Овде је свој полиграф обогатио још једним каналом за бележење промена кожно-галванских реакција (ГСР), као и „Треморовим одавачем” који је бележио промене мишићних активности. Килер је патент за полиграф добио 31. јануара 1931. године, а серијску производњу први су започели „Западна електромеханичка компанија” из Окленда, „Здружена истраживања” из Чикага и „Лафајет компанија за производњу инструмената” из Индијане.

Полиграф се у основи до данас није много изменио. Напоменимо да је наша полиција још од друге половине 20. века користила најсавременије полиграфе. Тако су на изложби „Два века полиције у Србији” били изложени преносни полиграфи „Лафајет дипломат 1 модел 761-76ЛЕ” и „Килер модел 6318” „Здружених истраживања” из Чикага – оба из шесте деценије 20. века.

Агенти се уче превари

У духу судских одлука из 1922. године, полиграфски резултати и данас нису прихватљиви као доказ. Но, то није зауставило употребу полиграфа током кривичне истраге, у којој може послужити као индикатор за одређене сумње. Полиграфском испитивању се приступа добровољно, а особе са здравственим проблемима нису погодне за тестирање, пошто се могу добити погрешна очитавања. Војска, државне институције и безбедносне агенције већине земаља користе полиграф у одређивању погодности неке личности за запошљавање или за приступ безбедносним информацијама. С друге стране, агенти неких служби пролазе обуку како „преварити” полиграф.

Технологија „откривања лажи” у међувремену је еволуирала од надгледања основних виталних функција до праћења можданих таласа. Крајем 20. века, др Петер Розенфелд, психолог с Универзитета Северозапад, развио је једну од првих метода на овом принципу. Током испитивања користи се мождана активност која се емитује у року од 300 милисекунди након што испитивана особа угледа одређену слику. Идеја се заснива на податку да ће осумњичени за, рецимо, провалу, имати посебну реакцију када угледа фотографију украденог предмета. Недостатак оваквог испитивања је што није увек могуће обезбедити фотографије инкриминисаних предмета.