Посао у финансијама напустио због концерата
Певач групе С.А.Р.С. посветио се музици као аматер пре једне деценије, што није наишло на благонаклон став најближих, али хитовима, концертима и наградама временом је потврдио да је одлука била исправна
Да с пролећа 2010. није дао отказ, Жарко Ковачевић имао би данас завидан стаж у канцеларији једног осигуравајућег друштва. Радно време „од девет до пет”, ексел табеле, финансије о којима је учио у средњој економској школи, касније на Економском факултету, заменио је микрофоном и концертима.
– Нисам амбициозан, не бих јурио позицију шефа ни да сам тамо остао – каже уз широки осмех Београђанин кога публика не само у Србији, већ у читавом региону познаје као певача и прво лице бенда С.А.Р.С.
Чак и они чији музички избор не нагиње оваквим нотама радо певуше песме „Буђав лебац”, „Ракија”, „Перспектива”, „Ратујемо ти и ја”, „Лутка”, „Дане бројим”, „Веруј ми” и друге нанизане на седам студијских и једном „живом” албуму.
У музичким водама Жаре се обрео не само због певачког талента већ и уз породичне „везе”. Његов две године старији брат Драган главни је текстописац и први певач бенда који је настао експериментисањем са тврђим звуком. Временом је микрофон препустио млађем брату, посветио се писању текстова и организацији рада многочлане групе лепршавијег жанра.
– На почетку сам био трећи певач, уз Драгана и Владимира Поповића, више пратећи вокал. Слушао сам свирке у публици и излазио на бину да отпевам само одређене нумере. Онда се догодио „Буђав лебац” крајем 2007. и први албум који смо снимили годину и по дана после тог хита.
Потпуни аматери
Интересантно је да је С.А.Р.С. један од првих бендова са Балкана који је искористио потенцијал друштвених мрежа како би стигао до широке публике. Најпре на сервису Мајспејс, потом на Јутјубу који је средином двехиљадитих био у повоју.
Уз сву медијску хистерију изазвану хитом „Буђав лебац”, наш саговорник се присећа да родитељи нису благонаклоно гледали на одлуку да се одрекне сталног запослења. Попут свих припадника старије генерације сматрали су да музика није поуздано сидро за синовљеву будућност.
– Канцеларијски посао је био неопходан да се осамосталим. Тек када су ствари са групом почеле да се развијају у правцу који је наговештавао да ће бити више од хобија, одлучио сам да дам отказ. И не кајем се – прича наш саговорник.
Ни Жарко ни Драган Ковачевић немају формално музичко образовање. – Потпуни смо аматери. Ни у породици није било оних којима је музика била занимање, осим баке која је аматерски свирала гудачки инструмент. Ја сам од најранијег узраста непрестано певушио. Попут многих дечака нисам делио одушевљење учитељице, касније наставника и професора музичког који су ме „гурали” у хор, подстицали да се пријавим на дечија такмичења због специфичне боје гласа. Тада ме то није занимало – каже Жарко.
Није га занимао ни Економски факултет који је уписао 2003. године. Рационално је сагледавао ствари.
– Музика је све више почела да ме узима под своје. Истовремено сам радио, тешко је било да све ускладим и нисам видео себе у томе. Такође, као средњи од тројице браће био сам свестан да неуспешним студирањем оптерећујем родитељски буџет – признаје музичар.
Касно и успешно студирање
Десет година касније, 2013, међутим, уписао је, редовно одслушао и дипломирао на Одсеку аудио и видео продукције Високе школе електротехнике и рачунарства.
У периоду касног студирања стигла је и навећа лудница са бендом, присећа се. Издавали су албуме, непрестано наступали. Стигли су до бројке од 100 и више концерата годишње.
Уследила је 2016. и турнеја по Аустралији, са „Плавим оркестром”, а две године касније и серија концерата у Америци. 2016. године су освојили МТВ Адрија награду за најбољег регионалног извођача.
На почетку нису водили евиденцију где све наступају и пред колико људи. Временом су се „уозбиљили” и од 2012. воде евиденцију. Сада су поносни на податак да је иза групе више од 600 наступа, по Европи и другим континентима.
Београдски бенд С.А.Р.С. чији стихови говоре о најтананијим емоцијама, али и друштвеним (не)приликама, увек је наилазио на топао пријем у државама бивших југословенских република. У медијским извештајима редовно га описују као најатрактивнији бенд региона.
– Организатори концерата по дијаспори, на пример у Немачкој и у Скандинавији, пријатно се изненаде када на нашим наступима виде у публици фанове из Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине – описује Жарко.
Наступали су у Румунији, на фестивалу у граду Васлуј, у близини границе са Молдавијом.
–Тек после наступа сазнали смо да је песма „Перспектива” тамо апсолутни хит. Када смо загребали по Јутјуб аналитици видели смо да највише прегледа управо долази из Румуније и Бугарске, иако нам је главна фан-база на просторима бивше Југославије. Посебно су ми драги наступи у Софији. Невероватно је да сваки пут, уз неизбежну смену генерација у публици, Бугари реагују искрено и лудачки добро – каже Жаре уз присећање да су одсвирали фантастичан концерт пред више од 2.500 становника Софије, на отвореном.
Да ли је то, можда, због текстова, зато што се публика препознаје у стиховима о свакодневици?
– Наши текстови имају социјални ангажман, а лајт-мотив који се провлачи кроз све песме јесте недостатак емпатије. Ми певамо о томе шта нам све систем чини и каквим нас прави, о стварима које мислимо да свима недостају. Осврћемо се на улоге које су наметнуте, попут оне да сви јуре за материјалним вредностима и новцем и да при томе заборављају да граде здрав однос са другим људима. А пре свега нам је потребно узајамно поштовање – истиче певач.
Песма за први плес
Младенци на венчањима за први плес често бирају нумеру „Лутка” објављену пре шест година. Судећи по коментарима испод спота за нову песму „Веруј ми” коју је компоновао Жарко, а текст написао са братом и ова нумера ускоро ће се наћи на свадбеним репертоарима. Један од мноштва остављених коментара гласи: „Хвала Богу да још постоји неко ко може да направи овако прелеп спот. Није све у голотињи што ради назовиестрада. Има нешто и у срцу, а за то су мајстори група С.А.Р.С.”.
