09.03.2024 у 21:00
Мир се осећа у ваздуху још док прилазите уским путем манастиру Ковиљ, надомак Новог Сада. Долазак из Београда новом деоницом ауто-пута од Београда до Новог Сада кроз равницу, такође, протиче мирно и брзо. Тако да изгледа невероватно да сте за 40 минута потпуно удаљени од енормне гужве велеграда. Иако је викенд, кроз капију порте манастира не пролазе поворке венчања и крштења, јер их овде углавном нема. Како нам, дочекујући нас, објашњава отац Генадије Божић, овај манастир посвећен је духовном миру. Уводећи нас у главну цркву грађену, после више рушења средњовековног манастира, између 1741. и 1749. године, с поносом показује импозантну унутрашњост коју је у последњих 13 година осликао руски иконописац Владислав Јушков. У куполи изнад олтара Исус Христ с краћом косом и Богородица уског ли
22.02.2024 у 13:35
Када смо на недавној прослави 148 година Црвеног крста Србије питали ко је од младих београдских добровољних давалаца крви, потребне болесницима чији су животи угрожени, најредовнији, више њих упутило нас је једногласно нa Драгољуба Бланушу. Насмејани 21-годишњак објаснио је: „Захваљујући мами и баки, које су обе биле прегаоци Црвеног крста Србије, схватио сам своју улогу. Помажући онима којима животи висе о концу, постајемо људи у правом смислу.” Поред њега, међу младим даваоцимa, има много и оних које нису овде упутиле маме, већ су се ту обрели или тражећи помоћ у недаћи или схватајући да као млади људи могу да помогну својој држави: „Ми, волонтери, у сарадњи с институтима за трансфузију крви 'Свети Сава' и 'Земун', помажемо у свим акцијама добровољног давања крви, а многи ме
22.02.2024 у 08:25
Усред центра Београда пузавице винове лозе на зидовима „украшеним” савременим графитима одувек су за многе биле тајна. У Заводу за проучавање културног развитка, на Дорћолу, у Улици Риге од Фере опстаје једина лоза у центру велеграда. „Лозу је овде 1928. године засадила јеврејска породица Ешкенази. На почетку Другог светског рата, десеточлана породица Исака Ешкеназија одведена је на Старо сајмиште, одакле се није вратила”, прича Предраг Пеђа Пивљанин, уредник издаваштва завода и историчар уметности. Лоза је остала да их чека... Године су учиниле своје, разни усељавани станари нису се освртали на њу и готово је била сасвим осушена када се Завод за проучавање културног развитка, после државног откупа зграде, овде 1981. године уселио. Мало ко је, међутим, знао шта ће с осуше
