Мир породице манастира Ковиљ

Мир се осећа у ваздуху још док прилазите уским путем манастиру Ковиљ, надомак Новог Сада. Долазак из Београда новом деоницом ауто-пута од Београда до Новог Сада кроз равницу, такође, протиче мирно и брзо. Тако да изгледа невероватно да сте за 40 минута потпуно удаљени од енормне гужве велеграда.

Иако је викенд, кроз капију порте манастира не пролазе поворке венчања и крштења, јер их овде углавном нема. Како нам, дочекујући нас, објашњава отац Генадије Божић, овај манастир посвећен је духовном миру. Уводећи нас у главну цркву грађену, после више рушења средњовековног манастира, између 1741. и 1749. године, с поносом показује импозантну унутрашњост коју је у последњих 13 година осликао руски иконописац Владислав Јушков. У куполи изнад олтара Исус Христ с краћом косом и Богородица уског лица –  насликани су по занимљивом ауторовом виђењу. Још занимљивије је када усред зиме у великом храму осетите да вам је топло – црква је недавно добила подно грејање. Како отац Генадије најављује, мозаици ће ускоро прекрити бетонски под после ових радова, у манастиру који је до деведесетих прошлог века био запуштен. Из храма који 1933. постаје женски, угарске власти су 1941. протерале калуђерице и опљачкале га. О опустелом храму дуго се, између осталих, старала  монахиња Гаврила Бедов, све до 1990. кад постаје мушки манастир и у њега долази садашњи патријарх Порфирије који манастиру враћа значај и углед, подстичући производњу на добру и нове програме. Пре њега, међу значајним и угледним људима били су патријарх Георгије када се овде замонашио, архимандрит и историчар Јован Рајић коме је овде постављена мермерна надгробна плоча и други. Већина од данашњих 26 монаха високо су образовани. У Ковиљу је сада и пет искушеника.

Храм грађен од тесаних коцки кречњака бели се и сија на сунцу док се преко пута њега граде нови манастирски конаци.

Сопствена производња

Да у манастиру има много посла показује нам отац Генадије док нас води иза храма кроз „економско двориште” или мини-производњу манастирске братије која сама себе храни и издржава на великом поседу. Свако од монаха и искушеника има, каже, свој посао у некој од малих „фабрика”.  Имање на 950 хектара има 250 хектара обрадиве земље, исто толико пашњака и чак 450 ха шума. Поред ситне стоке, кокошки, оваца и др., у производњи учествује и озбиљна фарма јуница и крава. Сваког дана произведу око 100 литара млека од којег се, уверили смо се, у млекари праве манастирски бели сир и качкаваљ. Поред млекаре је и пекара у којој се пече манастирски хлеб с целим зрном жита.

„Понекад ја за браћу направим пицу у старој пећи. Ова, као и друга производња углавном су за наше потребе”, додаје Генадије.

Ковиљски манастир има, за своје потребе, и сопствену пивару. Монах задужен за њу показује нам како изгледа врење и поступак до точења пива... Популарнији и зато доступан за продају је манастирски ликер од зелених ораха. За разлику од познатог народског рецепта благотворног за штитну жлезду, по којем орашчићи стоје 40 дана у алкохолу и на сунцу, овде одстоје годину дана, изложени сунцу у бурету од ростфраја – нерђајућег челика. Ту су и ракија калвадос од јабуке, коњак од грожђа, дуња и шљива из Ковиља, познати широм земље. Поступак прављења ракија под контролисаном температуром је тајна Ковиља. Ту је и мед из манастира из 60 кошница имања.

Заједница „Земља живих”

У развијеној и познатој производњи овог црквеног добра учествује данас и пет стално запослених радника који су претходно успешно завршили програм одвикавања од зависности по којем је, такође, манастир познат. Од 2006. године, кроз програм Заједнице „Земља живих”, прошао је досад, углавном успешно, велики број хероинских зависника, таблетомана и алкохоличара, али и зависника од коцке и видео-игрица. Међу онима који су се показали решеним да успеју, увек је било, као што и сада има, оних који су се показали добрим у обављању бербе и других неопходних послова на имању. Ова радна терапија уједно је помоћ великој породици манастира Ковиљ.

Сматрајући да се проблем ових младих људи не решава само лековима, јер није искључиво хемијске, већ је и духовне природе, као некадашњи игуман Порфирије, садашњи патријарх, развио је програм на неколико околних салаша. На почетку је манастир примио неколико појединаца с овим тешким  проблемом, да би убрзо зависници са свих страна почели сами да се јављају и долазе. Тренутно од зависности се у Ковиљу одвикава 70 њих, међу којима, на посебном салашу, и пет младих жена.

Отац Генадије, који је задужен са рад са њима, каже:

„Примамо и младе који осећају да су дотакли дно живота, а траже помоћ да се излече. Препоручујемо им да овде код нас, у нашем терапеутском и духовном програму који остварујемо у сарадњи с медицинарима, проведу непрекидно од једне до три године. Програм је бесплатан, сами почињу и да уче да производе храну и помогну и себи и манастиру.”

Средства за живот у заједници обезбеђују се путем донација. Првих шест месеци, како каже саговорник, новопридошли члан заједнице нема контакта са  спољним светом, не гледа телевизију, нема телефон, значи не прати ни вести.

У миру манастира који смо осетили, логично је, човек у невољи боље може да се окрене себи, сагледа своју ситуацију, али и борбу. Недавно је одржана и изложба уметничких радова успешних чланова ове заједнице. Цртање и резбарење за неке су овде вид терапија у којима су се открили као сјајни уметници, прича монах.

Међу њима је и младић који нам је отворио тешка врата манастирског подрума за велику дрвену ракијску бурад. Како сазнајемо, један је од данас стално запослених на имању. Као и још неколико успешних бивших чланова заједнице за одвикавање, у међувремену је основао и породицу с којом живи у кућици на манастирском имању. Жену, која је била зависница, смештена на суседном, али  потпуно одвојеном салашу, упознао је преко друштвених мрежа. Спојили су их заједничка судбина и исти циљ, да живот проживе достојно човека.

Рибљи паприкаш и чорба

Недалеко од манастира налази се Шлајз, излетиште у резервату „Ковиљско-петроварадински рит”, где могу да се изнајме чамци и да се вози рукавцем Дунава. На месту срушене кафане „Крај света”, која је због старости од два века као оронула срушена, подигнута је нова у коју многи посетиоци манастира сврате да се окрепе рибљом чорбом или паприкашем од речног улова.