U Savinom Šidu

Ulazimo u Šid, sremsku varoš bogate istorije, kulture, gastronomije i tihe ravničarske lepote. Proleće je, sve u beharu, baš kao na slikama Save Šumanovića, koji je voleo široke, osunčane predele svog zavičaja.

U ulici koja nosi njegovo ime nalazi se Spomen-kuća Save Šumanovića. Podignuta 1867. godine, danas je pod zaštitom države i otvorena za posetioce. U njoj je umetnik proveo detinjstvo i poslednje godine života. Sačuvani su porodični nameštaj, atmosfera građanskog doma i, najvažnije, atelje u kojem su nastala njegova najznačajnija dela. Zajedno s drugom porodičnom kućom, koju je njegova majka Persida sa 417 slika poklonila opštini posle Drugog svetskog rata, ona čini sastavni deo Galerije „Sava Šumanović”.

– Oronula stara porodična kuća dobila je novi krov, obnovljena je fasada, a sledeći korak je izrada elaborata o stanju originalnog nameštaja koji će biti restauriran – priča nam kustoskinja Anđelka Radosavljević, dok otvara kapiju i uvodi nas u prostrano dvorište.

Od pivare do ateljea

– Kuća je prvobitno sagrađena za potrebe šidske pivare. Na fasadi je grb pivara: kutlače za pretakanje piva, bačva i hmelj. Ovde se pivo nije proizvodilo, već samo pretakalo – objašnjava kustoskinja.

Tokom poslednje decenije rada, Šumanović je ovde naslikao više od 600 slika. Odavde je, 28. avgusta 1942. godine, odveden na streljanje.

Zidovi u hodniku prekriveni su posterima s biografijom porodica Šumanović i Tubić, s očeve i majkine strane.

– Porodica Šumanović doselila se u ovu kuću 1900. iz Vinkovaca, pošto se Milutin Šumanović, inženjer šumarstva, penzionisao. Sava je tada imao četiri godine. Kuću su kupili Savini tetka i teča, Jelka i Dragutin Grčić, koji nisu imali dece. Bili su imućni, teča je bio kraljev notar, pa su odlučili da kuću poklone Savi – pripoveda Anđelka.

Posle školovanja u Zemunu i Zagrebu, 1920. godine slikar odlazi u Pariz, tadašnji centar umetničkog sveta. Njegovi imućni roditelji omogućili su mu da iznajmi atelje na levoj obali Sene, u Monparnasu. Tamo se susreće s kubizmom i uči kod Andre Lota. Njegova dela iz tog perioda donose duh moderne Evrope u srpsko slikarstvo.

Po povratku iz Pariza, 1930. godine, kuća je prilagođena potrebama umetnika.

– Persida je poručila nameštaj u Beču. Trpezarija – centralna prostorija – i Savina spavaća soba urađene su u Alt dojč stilu. Nameštaj u duborezu, kombinacija kože i drveta, salon presvučen plišem, kanabe i fotelje. U Savinoj spavaćoj sobi kreveti s visokim uzglavljem, komoda s ogledalom, porcelanski bokal i lavor za umivanje, kao i kada od pocinkovanog lima. Retke su porodice u Šidu imale kadu. Jedna gospođa iz komšiluka pričala je da je iz detinjstva ponela miris francuskih sapuna – svako pre podne, kada bi se Sava kupao, voda je prosipana u kanal ispred kuće i cela ulica mirisala je na sapun – kazuje kustoskinja.

U ateljeu su slikarev pribor, štafelaj, štap i šešir.

– Kada se vratio iz Pariza, svako popodne u četiri sata šetao je ulicom – po njemu su mogli da naviju sat. U jednoj od tih šetnji zamolio je gospodina Stanivukovića da mu pomogne da pronađe model. U obližnjoj kafani upoznao je damu koja je tamo radila, znamo joj samo umetničko ime, Ema, koja je pristala da pozirala. Došla je nekoliko puta u atelje, on je uradio nekoliko skica i na osnovu njih nastao je ciklus „Kupačice”. Da ne bi uvredio žene svog kraja, jer u Šidu žive Šiđanke, ciklus je nazvao „Šiđijanke” – i sam je zapisao: „Kupačice koje stvarno i ne postoje u Šidu, jer u potoku se kupaju samo deca i kadgod koja devojka sakrivena žbunjem.” Spojio je akt i pejzaž, povezujući lokalno i univerzalno, tradiciju i modernost.

Poslednje „Beračice” i tragičan kraj

„Šiđijanke” čine deo stalne postavke galerije. Raspoređene duž najdužeg zida, postavljene su gusto, bez razmaka, kao neprekinut niz. U pravilnom ritmu smenjuju se kompozicije s tri i pet figura. Taj niz deluje kao antički friz.

Poslednji ciklus koji je radio bile su „Beračice”. Na poleđini jedne slike ostao je zapis – 26. avgust 1942. Samo dva dana kasnije, u ustaškoj akciji, Šumanović je uhapšen s još 120 Šiđana. Posle mučenja, odvedeni su u Sremsku Mitrovicu, gde su streljani 30. avgusta. Sahranjeni su u zajedničkoj grobnici. Danas je to spomen-park u kojem počiva preko 6.900 ljudi iz Srema.

Za 24 godine stvaralaštva, Šumanović je ostavio opus od oko 1.400 dela. Njegovo slikarstvo, nastalo između Pariza i Srema, ostaje jedan od najznačajnijih doprinosa srpskoj umetnosti 20. veka.

Ćirilica kao otpor

Ćirilica je „krasila” Savine slike. Tokom Drugog svetskog rata, kada Šid ulazi u sastav NDH, ćirilica postaje zabranjeno pismo. U znak protesta Šumanović prestaje da potpisuje svoje slike, već samo označava godinu njihovog nastanka.

Poklonila i kuću i vinograd

Savina majka Persida stekla je obrazovanje u bečkim i pečujskim licejima, a već sa 19 godina se udala za Milutina Šumanovića. Po povratku iz Vinkovaca u Šid, Persida je vodila Ugovornu poštu. Bila je jedna od retkih žena koje su početkom 20. veka imale sopstveni posao. Pored toga što ispisuje istoriju emancipacije žena na ovim prostorima, Persida ulazi u red najznačajnijih dobrotvorki Srbije: poklonila je Šidu legat od 417 dela sina Save, porodičnu kuću da se u njoj otvori Galerija slika „Sava Šumanović” i osam jutara vinograda da galerija ima stalni prihod.