Muzeji u metrou

U Ati­ni, me­tro ni­je sa­mo pre­vo­zno sred­stvo već i pri­li­ka da se pu­tu­je kroz vre­me, me­sto gde se pro­šlost i sa­da­šnjost su­sre­ću. Vo­žnja me­tro­om pod­se­ća na obi­la­zak ar­he­o­lo­škog mu­ze­ja.

Mno­ge sta­ni­ce su iz­gra­đe­ne di­rekt­no iz­nad osta­ta­ka an­tič­kog gra­da.

Pr­va li­ni­ja iz­me­đu Pi­re­ja i cen­tra

Iz­grad­nja sa­vre­me­nog me­troa po­če­la je 1992. go­di­ne, ali nje­go­va pri­ča po­či­nje mno­go ra­ni­je, još 1869, ka­da je otvo­re­na pr­va li­ni­ja nad­zem­nog vo­za iz­me­đu Pi­re­ja i cen­tra.

No­ve li­ni­je 2 i 3 pu­šte­ne su u rad 2000. go­di­ne, pred Olim­pij­ske igre 2004. ka­da je grad do­ži­veo ve­li­ku tran­sfor­ma­ci­ju To­kom ra­do­va ta­da su ot­kri­ve­na broj­na ar­he­o­lo­ška na­la­zi­šta, pa se da­nas s raz­lo­gom atin­ski me­tro na­zi­va „naj­du­žim pod­zem­nim mu­ze­jem na sve­tu”. Put­ni­ci pro­la­ze po­red an­tič­kih pu­te­va, rim­skih vo­do­vo­da i pred­me­ta ko­ji su pra­sta­nov­ni­ci gra­da ko­ri­sti­li pre mno­go ve­ko­va.

Naj­im­pre­siv­ni­ji osta­ci na­la­ze se na sta­ni­ci Sin­tag­ma, gde se u sa­mom me­trou na­la­zi ma­li ar­he­o­lo­ški mu­zej. To­kom iz­grad­nje, ot­kri­ve­ni su de­se­ti­ne hi­lja­da ar­te­fa­ka­ta, od po­su­da i sta­tua, do osta­ta­ka pu­te­va i grob­ni­ca. Po­seb­no upe­ča­tljiv je ver­ti­kal­ni pre­sek tla, iz­lo­žen iza sta­kla, ko­ji ja­sno pri­ka­zu­je slo­je­ve od an­tič­kog do vi­zan­tij­skog pe­ri­o­da. Put­ni­ci ta­ko, če­ka­ju­ći voz, gle­da­ju u vi­še od dve hi­lja­de go­di­na isto­ri­je.

Mo­na­sti­ra­ki i re­ka Eri­da­nos

Sta­ni­ca Mo­na­sti­ra­ki ot­kri­va ka­ko su se pri­ro­da i grad pre­pli­ta­li kroz ve­ko­ve. To­kom ra­do­va pro­na­đe­ni su osta­ci re­ke Eri­da­nos, ne­ka­da­šnjeg vo­do­to­ka an­tič­ke Ati­ne. Da­nas se kroz sta­kle­ni pod mo­gu vi­de­ti deo nje­nog ko­ri­ta i ka­me­ni zi­do­vi ko­ji su re­gu­li­sa­li tok vo­de. Uz to, ot­kri­ve­ni su i tra­go­vi ku­ća, ke­ra­mi­ka i pred­me­ti iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, od ko­jih je deo iz­lo­žen u sta­ni­ci.

Sta­ni­ca Akro­po­li osmi­šlje­na je kao pra­va iz­lo­žbe­na ga­le­ri­ja. Put­ni­ke do­če­ku­ju re­pli­ke ka­ri­ja­ti­da iz Ereh­ti­o­na na Akro­po­lju, dok su u vi­tri­na­ma iz­lo­že­ne broj­ne am­fo­re, po­su­de i pred­me­ti ko­ji sve­do­če o sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu an­tič­kih Ati­nja­na.

I gu­se­ni­ce osva­ja­ju tu­ri­ste

Po­čet­kom pro­le­ća na sta­za­ma u par­ko­vi­ma i plo­ča­ma tro­to­a­ra mo­gu se vi­de­ti du­gač­ke ko­lo­ne spo­je­nih gu­se­ni­ca, ko­je se kre­ću u sa­vr­še­no or­ga­ni­zo­va­nim li­ni­ja­ma, po­put ma­lih ka­ra­va­na. Za mno­ge tu­ri­ste to je iz­ne­na­đe­nje, ali za sta­nov­ni­ke i bi­o­lo­ge do­bro po­znat se­zon­ski fe­no­men.

Reč je o gu­se­ni­ca­ma vr­ste Tha­u­me­to­po­ea pityocam­pa, ko­je u mar­tu si­la­ze sa če­ti­na­ra ka­ko bi za­vr­ši­le va­žnu fa­zu svog ži­vot­nog ci­klu­sa. Kre­ću se jed­na iza dru­ge, če­sto gla­vom do­di­ru­ju­ći gu­se­ni­cu is­pred se­be, stva­ra­ju­ći po­kret­ni la­nac ko­ji mo­že da bu­de du­ga­čak i ne­ko­li­ko me­ta­ra. Po tom ka­rak­te­ri­stič­nom na­či­nu kre­ta­nja u ko­lo­ni, kao ma­la če­ta, do­bi­le su i ime „bo­rov čet­njak” ili „pro­ce­si­o­nar”.

Iako pri­zor de­lu­je sim­pa­tič­no, struč­nja­ci upo­zo­ra­va­ju da kon­takt s gu­se­ni­ca­ma tre­ba iz­be­ga­va­ti. Sit­nim dla­či­ce po nji­ho­vom te­lu mo­gu da iza­zo­vu kod lju­di iri­ta­ci­ju ko­že, svrab ili aler­gij­ske re­ak­ci­je. Ovaj fe­no­men je po­seb­no pri­me­tan u če­tvr­ti­ma Ati­ne ko­je ima­ju mno­go bo­ro­va, po­put Agie Pa­ra­ske­vi, Ki­fi­si­je ili par­ko­va oko br­da Li­ka­vi­tos.

I mač­ke su sim­bol pre­sto­ni­ce

Po dvo­ri­šti­ma, tro­to­a­ri­ma i iz­me­đu ka­fan­skih sto­lo­va i po uskim uli­ca­ma sta­rih kvar­to­va, ca­ru­ju mač­ke. Ne­ke su pot­pu­no di­vlje i pla­šlji­ve, dok dru­ge uži­va­ju u ti­hom sa­ve­zu s lju­di­ma. Sta­na­ri zgra­da im osta­vlja­ju či­ni­je s vo­dom i hra­nom. Čak su i re­sto­ra­ni na­vi­kli na nji­ho­ve po­se­te, pa je oso­blje pre­sta­lo da ih te­ra. Tu­ri­sti ih če­sto fo­to­gra­fi­šu. Mač­ke su je­dan od sim­bo­la me­di­te­ran­skog ži­vo­ta. Ova bli­ska ko­eg­zi­sten­ci­ja ima du­bo­ke ko­re­ne. Još od an­tič­kih vre­me­na mač­ke su u me­di­te­ran­skim ze­mlja­ma ce­nje­ne zbog svo­je spo­sob­no­sti da dr­že pod kon­tro­lom mi­še­ve i pa­co­ve, na­ro­či­to u lu­ka­ma i skla­di­šti­ma hra­ne.

Bor na kru­žnom to­ku

Bor na kru­žnom to­ku Idra, u se­ver­nom atin­skom kvar­tu Agia Pa­ra­ske­vi, usred as­fal­ta i sa­o­bra­ćaj­ne vre­ve, za­pra­vo je ma­li sim­bol upor­no­sti, bilj­ka ko­ja već go­di­na­ma pr­ko­si gra­du ko­ji se stal­no me­nja.

On sto­ji usred as­fal­ta ko­ji okru­žu­je cvet­no ostr­vo, go­to­vo na sa­moj sre­di­ni pu­ta. To­li­ko je na ne­zgod­nom me­stu da su nad­le­žni mo­ra­li da po­sta­ve i sa­o­bra­ćaj­ni znak is­pred nje­ga, ka­ko bi vo­za­če upo­zo­ri­li na pre­pre­ku na pu­tu.

As­falt je go­di­na­ma po­la­ko ste­zao i pro­stor oko nje­go­vog ko­re­na, dok su iz­nad kro­šnje raz­vu­če­ne elek­trič­ne ži­ce. Zbog njih je dr­vo vi­še pu­ta mo­ra­lo da bu­de ore­za­no, pa mu je kro­šnja iz­gu­bi­la svoj pri­rod­ni ob­lik. Nje­go­va ko­ra je gru­ba i iz­bra­zda­na, kao da be­le­ži sve te go­di­ne bor­be sa ve­trom, pra­ši­nom i sa­o­bra­ća­jem ko­ji ne pre­sta­je. Ipak, upr­kos sve­mu, kro­šnja je i da­lje ze­le­na, pu­na igli­ca i ši­šar­ki.