Музеји у метроу

У Ати­ни, ме­тро ни­је са­мо пре­во­зно сред­ство већ и при­ли­ка да се пу­ту­је кроз вре­ме, ме­сто где се про­шлост и са­да­шњост су­сре­ћу. Во­жња ме­тро­ом под­се­ћа на оби­ла­зак ар­хе­о­ло­шког му­зе­ја.

Мно­ге ста­ни­це су из­гра­ђе­не ди­рект­но из­над оста­та­ка ан­тич­ког гра­да.

Пр­ва ли­ни­ја из­ме­ђу Пи­ре­ја и цен­тра

Из­град­ња са­вре­ме­ног ме­троа по­че­ла је 1992. го­ди­не, али ње­го­ва при­ча по­чи­ње мно­го ра­ни­је, још 1869, ка­да је отво­ре­на пр­ва ли­ни­ја над­зем­ног во­за из­ме­ђу Пи­ре­ја и цен­тра.

Но­ве ли­ни­је 2 и 3 пу­ште­не су у рад 2000. го­ди­не, пред Олим­пиј­ске игре 2004. ка­да је град до­жи­вео ве­ли­ку тран­сфор­ма­ци­ју То­ком ра­до­ва та­да су от­кри­ве­на број­на ар­хе­о­ло­шка на­ла­зи­шта, па се да­нас с раз­ло­гом атин­ски ме­тро на­зи­ва „нај­ду­жим под­зем­ним му­зе­јем на све­ту”. Пут­ни­ци про­ла­зе по­ред ан­тич­ких пу­те­ва, рим­ских во­до­во­да и пред­ме­та ко­ји су пра­ста­нов­ни­ци гра­да ко­ри­сти­ли пре мно­го ве­ко­ва.

Нај­им­пре­сив­ни­ји оста­ци на­ла­зе се на ста­ни­ци Син­таг­ма, где се у са­мом ме­троу на­ла­зи ма­ли ар­хе­о­ло­шки му­зеј. То­ком из­град­ње, от­кри­ве­ни су де­се­ти­не хи­ља­да ар­те­фа­ка­та, од по­су­да и ста­туа, до оста­та­ка пу­те­ва и гроб­ни­ца. По­себ­но упе­ча­тљив је вер­ти­кал­ни пре­сек тла, из­ло­жен иза ста­кла, ко­ји ја­сно при­ка­зу­је сло­је­ве од ан­тич­ког до ви­зан­тиј­ског пе­ри­о­да. Пут­ни­ци та­ко, че­ка­ју­ћи воз, гле­да­ју у ви­ше од две хи­ља­де го­ди­на исто­ри­је.

Мо­на­сти­ра­ки и ре­ка Ери­да­нос

Ста­ни­ца Мо­на­сти­ра­ки от­кри­ва ка­ко су се при­ро­да и град пре­пли­та­ли кроз ве­ко­ве. То­ком ра­до­ва про­на­ђе­ни су оста­ци ре­ке Ери­да­нос, не­ка­да­шњег во­до­то­ка ан­тич­ке Ати­не. Да­нас се кроз ста­кле­ни под мо­гу ви­де­ти део ње­ног ко­ри­та и ка­ме­ни зи­до­ви ко­ји су ре­гу­ли­са­ли ток во­де. Уз то, от­кри­ве­ни су и тра­го­ви ку­ћа, ке­ра­ми­ка и пред­ме­ти из сва­ко­днев­ног жи­во­та, од ко­јих је део из­ло­жен у ста­ни­ци.

Ста­ни­ца Акро­по­ли осми­шље­на је као пра­ва из­ло­жбе­на га­ле­ри­ја. Пут­ни­ке до­че­ку­ју ре­пли­ке ка­ри­ја­ти­да из Ерех­ти­о­на на Акро­по­љу, док су у ви­три­на­ма из­ло­же­не број­не ам­фо­ре, по­су­де и пред­ме­ти ко­ји све­до­че о сва­ко­днев­ном жи­во­ту ан­тич­ких Ати­ња­на.

И гу­се­ни­це осва­ја­ју ту­ри­сте

По­чет­ком про­ле­ћа на ста­за­ма у пар­ко­ви­ма и пло­ча­ма тро­то­а­ра мо­гу се ви­де­ти ду­гач­ке ко­ло­не спо­је­них гу­се­ни­ца, ко­је се кре­ћу у са­вр­ше­но ор­га­ни­зо­ва­ним ли­ни­ја­ма, по­пут ма­лих ка­ра­ва­на. За мно­ге ту­ри­сте то је из­не­на­ђе­ње, али за ста­нов­ни­ке и би­о­ло­ге до­бро по­знат се­зон­ски фе­но­мен.

Реч је о гу­се­ни­ца­ма вр­сте Tha­u­me­to­po­ea pityocam­pa, ко­је у мар­ту си­ла­зе са че­ти­на­ра ка­ко би за­вр­ши­ле ва­жну фа­зу свог жи­вот­ног ци­клу­са. Кре­ћу се јед­на иза дру­ге, че­сто гла­вом до­ди­ру­ју­ћи гу­се­ни­цу ис­пред се­бе, ства­ра­ју­ћи по­крет­ни ла­нац ко­ји мо­же да бу­де ду­га­чак и не­ко­ли­ко ме­та­ра. По том ка­рак­те­ри­стич­ном на­чи­ну кре­та­ња у ко­ло­ни, као ма­ла че­та, до­би­ле су и име „бо­ров чет­њак” или „про­це­си­о­нар”.

Иако при­зор де­лу­је сим­па­тич­но, струч­ња­ци упо­зо­ра­ва­ју да кон­такт с гу­се­ни­ца­ма тре­ба из­бе­га­ва­ти. Сит­ним дла­чи­це по њи­хо­вом те­лу мо­гу да иза­зо­ву код љу­ди ири­та­ци­ју ко­же, свраб или алер­гиј­ске ре­ак­ци­је. Овај фе­но­мен је по­себ­но при­ме­тан у че­твр­ти­ма Ати­не ко­је има­ју мно­го бо­ро­ва, по­пут Агие Па­ра­ске­ви, Ки­фи­си­је или пар­ко­ва око бр­да Ли­ка­ви­тос.

И мач­ке су сим­бол пре­сто­ни­це

По дво­ри­шти­ма, тро­то­а­ри­ма и из­ме­ђу ка­фан­ских сто­ло­ва и по уским ули­ца­ма ста­рих квар­то­ва, ца­ру­ју мач­ке. Не­ке су пот­пу­но ди­вље и пла­шљи­ве, док дру­ге ужи­ва­ју у ти­хом са­ве­зу с љу­ди­ма. Ста­на­ри згра­да им оста­вља­ју чи­ни­је с во­дом и хра­ном. Чак су и ре­сто­ра­ни на­ви­кли на њи­хо­ве по­се­те, па је осо­бље пре­ста­ло да их те­ра. Ту­ри­сти их че­сто фо­то­гра­фи­шу. Мач­ке су је­дан од сим­бо­ла ме­ди­те­ран­ског жи­во­та. Ова бли­ска ко­ег­зи­стен­ци­ја има ду­бо­ке ко­ре­не. Још од ан­тич­ких вре­ме­на мач­ке су у ме­ди­те­ран­ским зе­мља­ма це­ње­не због сво­је спо­соб­но­сти да др­же под кон­тро­лом ми­ше­ве и па­цо­ве, на­ро­чи­то у лу­ка­ма и скла­ди­шти­ма хра­не.

Бор на кру­жном то­ку

Бор на кру­жном то­ку Идра, у се­вер­ном атин­ском квар­ту Агиа Па­ра­ске­ви, усред ас­фал­та и са­о­бра­ћај­не вре­ве, за­пра­во је ма­ли сим­бол упор­но­сти, биљ­ка ко­ја већ го­ди­на­ма пр­ко­си гра­ду ко­ји се стал­но ме­ња.

Он сто­ји усред ас­фал­та ко­ји окру­жу­је цвет­но остр­во, го­то­во на са­мој сре­ди­ни пу­та. То­ли­ко је на не­згод­ном ме­сту да су над­ле­жни мо­ра­ли да по­ста­ве и са­о­бра­ћај­ни знак ис­пред ње­га, ка­ко би во­за­че упо­зо­ри­ли на пре­пре­ку на пу­ту.

Ас­фалт је го­ди­на­ма по­ла­ко сте­зао и про­стор око ње­го­вог ко­ре­на, док су из­над кро­шње раз­ву­че­не елек­трич­не жи­це. Због њих је др­во ви­ше пу­та мо­ра­ло да бу­де оре­за­но, па му је кро­шња из­гу­би­ла свој при­род­ни об­лик. Ње­го­ва ко­ра је гру­ба и из­бра­зда­на, као да бе­ле­жи све те го­ди­не бор­бе са ве­тром, пра­ши­ном и са­о­бра­ћа­јем ко­ји не пре­ста­је. Ипак, упр­кос све­му, кро­шња је и да­ље зе­ле­на, пу­на игли­ца и ши­шар­ки.