У Савином Шиду

Улазимо у Шид, сремску варош богате историје, културе, гастрономије и тихе равничарске лепоте. Пролеће је, све у бехару, баш као на сликама Саве Шумановића, који је волео широке, осунчане пределе свог завичаја.

У улици која носи његово име налази се Спомен-кућа Саве Шумановића. Подигнута 1867. године, данас је под заштитом државе и отворена за посетиоце. У њој је уметник провео детињство и последње године живота. Сачувани су породични намештај, атмосфера грађанског дома и, најважније, атеље у којем су настала његова најзначајнија дела. Заједно с другом породичном кућом, коју је његова мајка Персида са 417 слика поклонила општини после Другог светског рата, она чини саставни део Галерије „Сава Шумановић”.

– Оронула стара породична кућа добила је нови кров, обновљена је фасада, а следећи корак је израда елабората о стању оригиналног намештаја који ће бити рестауриран – прича нам кустоскиња Анђелка Радосављевић, док отвара капију и уводи нас у пространо двориште.

Од пиваре до атељеа

– Кућа је првобитно саграђена за потребе шидске пиваре. На фасади је грб пивара: кутлаче за претакање пива, бачва и хмељ. Овде се пиво није производило, већ само претакало – објашњава кустоскиња.

Током последње деценије рада, Шумановић је овде насликао више од 600 слика. Одавде је, 28. августа 1942. године, одведен на стрељање.

Зидови у ходнику прекривени су постерима с биографијом породица Шумановић и Тубић, с очеве и мајкине стране.

– Породица Шумановић доселила се у ову кућу 1900. из Винковаца, пошто се Милутин Шумановић, инжењер шумарства, пензионисао. Сава је тада имао четири године. Кућу су купили Савини тетка и теча, Јелка и Драгутин Грчић, који нису имали деце. Били су имућни, теча је био краљев нотар, па су одлучили да кућу поклоне Сави – приповеда Анђелка.

После школовања у Земуну и Загребу, 1920. године сликар одлази у Париз, тадашњи центар уметничког света. Његови имућни родитељи омогућили су му да изнајми атеље на левој обали Сене, у Монпарнасу. Тамо се сусреће с кубизмом и учи код Андре Лота. Његова дела из тог периода доносе дух модерне Европе у српско сликарство.

По повратку из Париза, 1930. године, кућа је прилагођена потребама уметника.

– Персида је поручила намештај у Бечу. Трпезарија – централна просторија – и Савина спаваћа соба урађене су у Алт дојч стилу. Намештај у дуборезу, комбинација коже и дрвета, салон пресвучен плишем, канабе и фотеље. У Савиној спаваћој соби кревети с високим узглављем, комода с огледалом, порцелански бокал и лавор за умивање, као и када од поцинкованог лима. Ретке су породице у Шиду имале каду. Једна госпођа из комшилука причала је да је из детињства понела мирис француских сапуна – свако пре подне, када би се Сава купао, вода је просипана у канал испред куће и цела улица мирисала је на сапун – казује кустоскиња.

У атељеу су сликарев прибор, штафелај, штап и шешир.

– Када се вратио из Париза, свако поподне у четири сата шетао је улицом – по њему су могли да навију сат. У једној од тих шетњи замолио је господина Станивуковића да му помогне да пронађе модел. У оближњој кафани упознао је даму која је тамо радила, знамо јој само уметничко име, Ема, која је пристала да позирала. Дошла је неколико пута у атеље, он је урадио неколико скица и на основу њих настао је циклус „Купачице”. Да не би увредио жене свог краја, јер у Шиду живе Шиђанке, циклус је назвао „Шиђијанке” – и сам је записао: „Купачице које стварно и не постоје у Шиду, јер у потоку се купају само деца и кадгод која девојка сакривена жбуњем.” Спојио је акт и пејзаж, повезујући локално и универзално, традицију и модерност.

Последње „Берачице” и трагичан крај

„Шиђијанке” чине део сталне поставке галерије. Распоређене дуж најдужег зида, постављене су густо, без размака, као непрекинут низ. У правилном ритму смењују се композиције с три и пет фигура. Тај низ делује као антички фриз.

Последњи циклус који је радио биле су „Берачице”. На полеђини једне слике остао је запис – 26. август 1942. Само два дана касније, у усташкој акцији, Шумановић је ухапшен с још 120 Шиђана. После мучења, одведени су у Сремску Митровицу, где су стрељани 30. августа. Сахрањени су у заједничкој гробници. Данас је то спомен-парк у којем почива преко 6.900 људи из Срема.

За 24 године стваралаштва, Шумановић је оставио опус од око 1.400 дела. Његово сликарство, настало између Париза и Срема, остаје један од најзначајнијих доприноса српској уметности 20. века.

Ћирилица као отпор

Ћирилица је „красила” Савине слике. Током Другог светског рата, када Шид улази у састав НДХ, ћирилица постаје забрањено писмо. У знак протеста Шумановић престаје да потписује своје слике, већ само означава годину њиховог настанка.

Поклонила и кућу и виноград

Савина мајка Персида стекла је образовање у бечким и печујским лицејима, а већ са 19 година се удала за Милутина Шумановића. По повратку из Винковаца у Шид, Персида је водила Уговорну пошту. Била је једна од ретких жена које су почетком 20. века имале сопствени посао. Поред тога што исписује историју еманципације жена на овим просторима, Персида улази у ред најзначајнијих добротворки Србије: поклонила је Шиду легат од 417 дела сина Саве, породичну кућу да се у њој отвори Галерија слика „Сава Шумановић” и осам јутара винограда да галерија има стални приход.