Град скривених тајни

За­о­би­ла­зио сам Бу­дим­пе­шту го­ди­на­ма, ве­ро­ват­но за­то што је би­ла са­мо јед­на од про­ла­зних та­ча­ка док сам кр­ста­рио са За­па­да ка за­ви­ча­ју, а и увек је на ауто-пу­ту М0 би­ла због ула­ска у овај град нео­пи­си­ва гу­жва. А он­да сам јед­ном си­шао с ауто-пу­та и упло­вио у мо­ре град­ских ули­ца. Био је то град-дра­гуљ на две оба­ле.

Исто­ри­ја Бу­дим­пе­ште се­же ду­бо­ко у про­шлост. Кроз ве­ко­ве, град се раз­ви­јао под раз­ли­чи­тим вла­да­ри­ма, од ста­рих Ри­мља­на, пре­ко Мон­го­ла и Ту­ра­ка до Хаб­збур­го­ва­ца. Ује­ди­ње­њем Пе­ште, Бу­ди­ма и Ста­рог Бу­ди­ма 1873. на­стао је мо­дер­ни да­на­шњи град.

За оне ко­ји же­ле баш те­мељ­но да га ис­тра­же и ви­де што ви­ше ње­го­вих бла­га, нај­бо­ље ре­ше­ње је да на­ба­ве „Бу­да­пест кард”. Ти­ме до­би­ја­ју бес­плат­ни улаз у три­де­сет де­сти­на­ци­ја, број­не по­пу­сте, као и обез­бе­ђе­ну кар­ту за град­ски пре­воз.

Ла­во­ви без је­зи­ка

Се­дам мо­сто­ва спа­ја две стра­не гра­да у веч­ни за­гр­љај. Бре­жуљ­ка­сти, ари­сто­крат­ски Бу­дим на за­па­ду и рав­ни­чар­ску, енер­гич­ну Пе­шту на ис­то­ку. Сва­ки од ових мо­сто­ва има сво­ју при­чу, за­јед­но ства­ра­ју­ћи јед­ну од нај­пре­по­зна­тљи­ви­јих па­но­ра­ма Евро­пе.

Пр­ви је Лан­ча­ни мост с кал­др­мом ко­ја пам­ти ко­ра­ке ца­ре­ва и ре­во­лу­ци­о­на­ра. С јед­не стра­не Бу­дим, с дру­ге Пе­шта, сва у рит­му мо­дер­ног жи­во­та. Са­гра­ђен је 1849. по на­ло­гу гро­фа Иштва­на Се­че­њи­ја. Ни­је са­мо по­ве­зао две оба­ле, већ и сим­бо­лич­но ује­ди­нио два гра­да у је­дан. Тај ве­ли­чан­стве­ни ко­лос и да­нас пр­ко­си вре­ме­ну сво­јом еле­ган­ци­јом. Као пр­ви стал­ни мост пре­ко Ду­на­ва, пред­ста­вљао је ре­во­лу­ци­о­нар­ни тех­но­ло­шки по­ду­хват свог вре­ме­на и сим­бол ма­ђар­ског на­ци­о­нал­ног по­но­са.

Че­ти­ри ка­ме­на ла­ва су чу­ва­ри мо­ста и тре­ба­ло је да сим­бо­ли­зу­ју моћ и по­сто­ја­ност. Ста­ре при­че ка­зу­ју да је ме­ђу­тим Мар­шал­ко Ја­нош, та­да нај­це­ње­ни­ји кле­сар у цар­ству, за­бо­ра­вио да ис­кле­ше је­зик на ста­ту­а­ма ла­во­ва. И но­ви­не тог вре­ме­на су пи­са­ле о то­ме: „Не вре­де ови ла­во­ви ни­шта, чак ни као мач­ка. По­бо­гу, па они не­ма­ју је­зи­ке!”

Под­стак­ну­ти овим кри­ти­ка­ма, гра­ђа­ни су у ве­ли­ком бро­ју до­ла­зи­ли да се лич­но уве­ре у тај умет­ни­ков пре­вид.

Не­срећ­ни Ја­нош је уза­луд по­ку­ша­вао да об­ја­сни ка­ко ла­во­ви с отво­ре­ним че­љу­сти­ма при­род­но не по­ка­зу­ју је­зи­ке, да је ње­гов при­каз ве­ран ана­то­ми­ји ла­ва. Пре­да­ње ка­же и да је мај­стор, сло­мљен те­жи­ном не­пра­вед­не кри­ти­ке, на кра­ју иза­брао тра­ги­чан крај и ба­цио се с тог мо­ста у ре­ку.

„По­ро­ди­ци” бу­дим­пе­штан­ских ћу­при­ја при­па­да и Ели­за­бе­тин мост, на­зван по оми­ље­ној хаб­збур­шкој ца­ри­ци по­зна­тој као Си­си. Он бе­лом еле­ган­ци­јом и вит­ким ли­ни­ја­ма пред­ста­вља нај­гра­ци­о­зни­ји пре­лаз пре­ко ре­ке.

Ори­ги­нал­ни мост уни­штен је то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, а но­ви је по­диг­нут 1964.

Мост Сло­бо­де пре­по­зна­тљи­ви је по зе­ле­ном ме­тал­ном окви­ру и Ту­рул пти­ца­ма на сту­бо­ви­ма и при­мер је се­це­сиј­ске ар­хи­тек­ту­ре. Отво­рен је 1896. го­ди­не по­во­дом ми­ле­ни­јум­ске про­сла­ве – хи­ља­ду го­ди­на од до­ла­ска Ма­ђа­ра у Па­нон­ску ни­зи­ју. И да­нас сво­јим злат­ним укра­си­ма све­до­чи о не­ка­да­шњој сла­ви Аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је.

Мар­гит мост по­ве­зу­је оба де­ла гра­да с Мар­га­ре­ти­ним остр­вом. Зе­ле­на оаза у ср­цу гра­да до­би­ла је име по прин­це­зи Мар­га­ре­ти, ћер­ки кра­ља Бе­ле Че­твр­тог. Ле­ген­да ка­же да је прин­це­за, на­кон што је пре­жи­ве­ла мон­гол­ску ин­ва­зи­ју, свој жи­вот по­све­ти­ла мо­ли­тви у до­ми­ни­кан­ском са­мо­ста­ну на остр­ву.

Ка­рак­те­ри­стич­на кри­ви­на мо­ста у сре­ди­ни ни­је ар­хи­тек­тон­ски хир, већ прак­тич­но ре­ше­ње за по­ве­зи­ва­ње остр­ва. То­ком ве­чер­њих са­ти, ка­да су мо­сто­ви осве­тље­ни, Мар­гит мост ства­ра ча­роб­ни лук све­тло­сти над там­ним во­да­ма Ду­на­ва.

Ар­па­дов мост на се­ве­ру, Пе­те­фи­јев на ју­гу, и нај­но­ви­ји Ра­ко­ци мост до­пу­њу­ју ову је­дин­стве­ну „по­ро­ди­цу” мо­сто­ва ко­ја не слу­же са­мо прак­тич­ној свр­си по­ве­зи­ва­ња, већ је по­ста­ла нео­дво­ји­ви део иден­ти­те­та гра­да.

Бу­дим­ски дво­рац, ко­ји се гор­до уз­ди­же на Ге­лерт бр­ду из­над гра­да, чу­ва број­не тај­не ма­ђар­ске исто­ри­је. Ње­го­ве зи­ди­не би­ле су све­док мно­гих исто­риј­ских до­га­ђа­ја, од тур­ских оп­са­да до кра­љев­ских вен­ча­ња. Да­нас се у ње­му на­ла­зе На­ци­о­нал­на га­ле­ри­ја и Исто­риј­ски му­зеј.

Им­по­зант­но утвр­ђе­ње са­зи­да­но је на­кон бур­не мар­тов­ске ре­во­лу­ци­је 1848. го­ди­не, ма­ње је слу­жи­ло вој­ној свр­си, а ви­ше као сиг­нал по­да­ни­ци­ма да Аустри­ја др­жи чвр­сто у сво­јим ру­ка­ма же­зло мо­ћи у мо­нар­хи­ји.

С овог уз­ви­ше­ња аустриј­ске тру­пе су не­ка­да др­жа­ле град на ни­ша­ну, гу­ше­ћи ре­во­лу­ци­о­нар­не те­жње Ма­ђа­ра. Иро­ни­јом исто­ри­је исто ме­сто да­нас пру­жа нај­леп­ши по­глед на град ко­ји је ус­пео да пре­жи­ви све осва­ја­че и иде­о­ло­ги­је, од фе­у­да­ли­зма и фа­ши­зма до со­ци­ја­ли­зма.

С де­сне стра­не двор­ца, као ка­ме­на кру­на, уз­ди­же се Ри­бар­ски ба­сти­он. Ње­го­вих се­дам ку­ла, ис­кле­са­них у бе­лом ка­ме­ну, чу­ва­ју се­ћа­ње на се­дам ве­зи­ра ко­ји су по­ло­жи­ли те­ме­ље Угар­ске др­жа­ве. С ви­ди­ко­ва­ца отва­ра се при­зор ко­ји за­у­ста­вља дах – рас­ко­шна па­но­ра­ма Бу­дим­пе­ште.

На па­ди­на­ма бр­да Ру­жа сто­ји осмо­у­га­о­ни ма­у­зо­леј ру­жи­ча­стог ка­ме­на – тур­бе­та Гул Ба­бе. „Отац ру­жа”, дер­виш и пе­сник, до­шао је с осман­ским осва­ја­чи­ма у 16. ве­ку. Окру­жен ми­ри­сним ру­жич­ња­ком овај дра­гуљ ислам­ске ар­хи­тек­ту­ре пред­ста­вља нај­се­вер­ни­ју тач­ку му­сли­ман­ског хо­до­ча­шћа у Евро­пи. До све­ти­ли­шта во­ди ка­ме­но сте­пе­ни­ште кроз уску ули­чи­цу ко­ја но­си име слав­ног дер­ви­ша.

Ле­по­та у су­мрак

У пр­ви су­мрак, ка­да злат­на све­тлост ми­лу­је фа­са­де се­це­сиј­ских па­ла­та, Бу­дим­пе­шта по­ка­зу­је сво­је нај­леп­ше ли­це. Зда­ње Пар­ла­мен­та огле­да се у во­ди Ду­на­ва по­пут чип­ка­не ха­љи­не. Ње­го­ва нео­гот­ска ар­хи­тек­ту­ра, ин­спи­ри­са­на Вест­мин­стер­ском па­ла­том, све­до­чи о ма­ђар­ској же­љи да до­ка­же сво­ју при­пад­ност европ­ском кул­тур­ном кру­гу, док у исто вре­ме ње­на ве­ли­чи­на са сво­јих 691 со­ба на 18.000 ква­драт­них ме­та­ра ода­је пре­тен­зи­је не­ка­да­шње им­пе­ри­је.

На оба­ли Ду­на­ва, у бли­зи­ни Пар­ла­мен­та, на­ла­зи се је­дан од нај­по­тре­сни­јих спо­ме­ни­ка гра­да – „Ци­пе­ле на оба­ли Ду­на­ва”. Ше­зде­сет па­ри брон­за­них ци­пе­ла раз­ли­чи­тих ве­ли­чи­на и сти­ло­ва, оста­вље­них на оба­ли, све­до­чи о тра­ге­ди­ји је­вреј­ских гра­ђа­на ко­ји су ту стре­ља­ни то­ком Дру­гог свет­ског ра­та. У зим­ским но­ћи­ма 1944–1945. го­ди­не, фа­ши­стич­ки стрел­ци при­мо­ра­ва­ли су сво­је жр­тве да ски­ну ци­пе­ле пре стре­ља­ња, јер су ци­пе­ле та­да би­ле вред­на ро­ба. Овај спо­ме­ник, у сво­јој јед­но­став­но­сти, дир­љи­ви­је од мно­гих рас­ко­шних ме­мо­ри­ја­ла, при­ча при­чу о људ­ској окрут­но­сти, али и о по­тре­би да се се­ћа­мо.

Ма­ло ко зна да се у Бу­дим­пе­шти на­ла­зи дру­га нај­ве­ћа си­на­го­га на све­ту, од­мах на­кон оне у Је­ру­са­ли­му. До­ханy си­на­го­га при­ма чак 3.000 вер­ни­ка и пред­ста­вља сре­ди­шњу тач­ку не­ка­да­шње је­вреј­ске че­твр­ти.

Овај град за­слу­жу­је да га оби­ђе­те пе­ши­це. Про­ше­тај­те Ан­дра­ше­вом аве­ни­јом, ужи­вај­те у по­гле­ду на се­це­сиј­ске фа­са­де, из­ни­кле то­ком злат­ног до­ба Ма­ђар­ске, у пе­ри­о­ду ка­да је двој­на мо­нар­хи­ја би­ла на вр­хун­цу мо­ћи, а Бу­дим­пе­шта се так­ми­чи­ла с Бе­чом за ти­ту­лу кул­тур­не ме­тро­по­ле цар­ства.

Сва­ка згра­да, сва­ки ор­на­мент оста­је као све­док вре­ме­на ка­да су овим ули­ца­ма хо­да­ле лич­но­сти по­пут ком­по­зи­то­ра Фран­ца Ли­ста, пе­сни­ка Ен­дреа Ади­ја и Шан­до­ра Пе­те­фи­ја, чи­је су ре­чи за­па­ли­ле ре­во­лу­ци­о­нар­ни жар 1848. го­ди­не. Да ли ће­те кре­ну­ти од Ба­зи­ли­ке Све­тог Иштва­на, па по­ред Опе­ре и Ку­ће те­ро­ра с дру­ге стра­не, или од Зам­ка Вај­да­ху­њад и Град­ског пар­ка, па пре­ко Тр­га хе­ро­ја, ни­је то­ли­ко бит­но. Све ове ле­по­те стр­пљи­во че­ка­ју.

Ма­гич­ни свет тер­мал­них из­во­ра

Бу­дим­пе­шта ни­је без раз­ло­га про­зва­на „гра­дом ба­ња”. Ис­под ње­них ули­ца кри­је се мре­жа од пре­ко 120 тер­мал­них из­во­ра. Се­че­њи ба­ња, нај­ве­ћи бањ­ски ком­плекс у Евро­пи, пред­ста­вља пра­во ар­хи­тек­тон­ско и вел­нес чу­до. Док ужи­ва­те у тер­мал­ним во­да­ма Се­че­њи­ја, у нео­ба­рок­ним ку­по­ла­ма и сте­пе­ни­ца­ма од мер­ме­ра, се­ти­ће­те се рим­ских ле­ги­о­на­ра ко­ји су ов­де, на оба­ли Ду­на­ва, у ан­тич­ком Аквин­ку­му, пре го­то­во две хи­ља­де го­ди­на гра­ди­ли пр­ва ку­па­ти­ла. И тур­ски осва­ја­чи у 16 ве­ку ра­зо­ри­ли су мно­го то­га, али и оста­ви­ли у на­сле­ђе кул­ту­ру тер­мал­них ку­па­ти­ла.

Га­стро­ном­ски рај

Ма­ђар­ска ку­хи­ња пред­ста­вља по­себ­но по­гла­вље у при­чи о Бу­дим­пе­шти. Цен­трал­на пи­ја­ца, сме­ште­на у ве­ли­чан­стве­ној нео­гот­ској згра­ди, у бли­зи­ни Мо­ста сло­бо­де, ме­сто је где мо­же­те да упо­зна­те ма­ђар­ску га­стро­но­ми­ју: с пу­но за­чи­на, то­пли­не и нео­че­ки­ва­них ком­би­на­ци­ја. У ро­ман­тич­ним ре­сто­ра­ни­ма при­пре­ма се тра­ди­ци­о­нал­ни гу­лаш за­чи­њен па­при­ком, лан­гош, али онај пра­ви ма­ђар­ски. Ка­да се дан при­бли­жи кра­ју, ни­шта не мо­же над­ма­ши­ти бо­кал чу­ве­ног то­кај­ског ви­на у не­ком од вин­ских по­дру­ма Бу­ди­ма.

Игра све­тло­сти

Ка­да се спу­сти ноћ, град за­си­ја по­себ­ним сја­јем. Осве­тље­ни мо­сто­ви ба­ца­ју тре­пе­ра­ве од­сја­је на там­ну по­вр­ши­ну ре­ке, ства­ра­ју­ћи са­вр­ше­ну ку­ли­су за љу­би­те­ље фо­то­гра­фи­је или ро­ман­тич­не шет­ње. Кр­ста­ре­ње Ду­на­вом у су­мрак, уз ча­шу пе­ну­ша­вог ви­на и зву­ке ма­ђар­ских ви­о­ли­на и цим­ба­ла, по­ста­ло је си­но­ним за са­вр­ше­но ро­ман­тич­но ве­че у овом гра­ду.

Ла­ви­ринт ту­не­ла

Ис­под гра­да се на­ла­зи ла­ви­ринт ту­не­ла и пе­ћи­на ду­гих пре­ко 120 ки­ло­ме­та­ра. У овом под­зем­ном све­ту пре­ма пре­да­њу био је за­то­чен и гроф Дра­ку­ла. Да­нас део ових ту­не­ла мо­же­те ис­тра­жи­ти кроз ор­га­ни­зо­ва­не ту­ре.

У гра­ду се на­ла­зи и нај­ста­ри­ји зо­о­ло­шки врт у Ма­ђар­ској, отво­рен 1866. То­ком Дру­гог свет­ског ра­та, осо­бље вр­та је ри­зи­ку­ју­ћи сво­је жи­во­те спа­си­ло мно­ге гра­ђа­не, кри­ју­ћи их у ту­не­ли­ма ис­под зоо вр­та.

Но­ви­ја ле­ген­да ка­же да ће онај ко до­дир­не пе­ро брон­за­не ста­туе пи­сца Ано­ни­му­са у Град­ском пар­ку по­ста­ти из­вр­стан пи­сац. Због то­га је пе­ро ста­туе пот­пу­но угла­ча­но од до­ди­ра број­них по­се­ти­ла­ца ко­ји жу­де за књи­жев­ном сла­вом.

Ма­ло под­зе­мље, или тра­са М1 под­зем­не же­ле­зни­це, вра­ћа вас у вре­ме свог отва­ра­ња 1896. го­ди­не сво­јим аутен­тич­ним ста­ни­ца­ма. За­ми­шље­на пр­во­бит­но као трам­вај­ска ли­ни­ја дуж Ан­дра­ше­ве аве­ни­је до Ва­ро­шли­ге­та (Град­ског пар­ка), иза­зва­ла је про­тест ста­нов­ни­ка. За­бри­ну­ти за очу­ва­ње еле­ган­ци­је бу­ле­ва­ра, град­ски оци до­не­ли су ре­во­лу­ци­о­нар­ну од­лу­ку – спу­сти­ли су је под зе­мљу. Та­ко је ро­ђе­на пр­ва под­зем­на же­ле­зни­ца на европ­ском кон­ти­нен­ту и дру­га у све­ту, дра­го­це­ни све­док ин­же­њер­ског уме­ћа тог пе­ри­о­да.