Grad skrivenih tajni

Za­o­bi­la­zio sam Bu­dim­pe­štu go­di­na­ma, ve­ro­vat­no za­to što je bi­la sa­mo jed­na od pro­la­znih ta­ča­ka dok sam kr­sta­rio sa Za­pa­da ka za­vi­ča­ju, a i uvek je na auto-pu­tu M0 bi­la zbog ula­ska u ovaj grad neo­pi­si­va gu­žva. A on­da sam jed­nom si­šao s auto-pu­ta i uplo­vio u mo­re grad­skih uli­ca. Bio je to grad-dra­gulj na dve oba­le.

Isto­ri­ja Bu­dim­pe­šte se­že du­bo­ko u pro­šlost. Kroz ve­ko­ve, grad se raz­vi­jao pod raz­li­či­tim vla­da­ri­ma, od sta­rih Ri­mlja­na, pre­ko Mon­go­la i Tu­ra­ka do Hab­zbur­go­va­ca. Uje­di­nje­njem Pe­šte, Bu­di­ma i Sta­rog Bu­di­ma 1873. na­stao je mo­der­ni da­na­šnji grad.

Za one ko­ji že­le baš te­melj­no da ga is­tra­že i vi­de što vi­še nje­go­vih bla­ga, naj­bo­lje re­še­nje je da na­ba­ve „Bu­da­pest kard”. Ti­me do­bi­ja­ju bes­plat­ni ulaz u tri­de­set de­sti­na­ci­ja, broj­ne po­pu­ste, kao i obez­be­đe­nu kar­tu za grad­ski pre­voz.

La­vo­vi bez je­zi­ka

Se­dam mo­sto­va spa­ja dve stra­ne gra­da u več­ni za­gr­ljaj. Bre­žulj­ka­sti, ari­sto­krat­ski Bu­dim na za­pa­du i rav­ni­čar­sku, ener­gič­nu Pe­štu na is­to­ku. Sva­ki od ovih mo­sto­va ima svo­ju pri­ču, za­jed­no stva­ra­ju­ći jed­nu od naj­pre­po­zna­tlji­vi­jih pa­no­ra­ma Evro­pe.

Pr­vi je Lan­ča­ni most s kal­dr­mom ko­ja pam­ti ko­ra­ke ca­re­va i re­vo­lu­ci­o­na­ra. S jed­ne stra­ne Bu­dim, s dru­ge Pe­šta, sva u rit­mu mo­der­nog ži­vo­ta. Sa­gra­đen je 1849. po na­lo­gu gro­fa Ištva­na Se­če­nji­ja. Ni­je sa­mo po­ve­zao dve oba­le, već i sim­bo­lič­no uje­di­nio dva gra­da u je­dan. Taj ve­li­čan­stve­ni ko­los i da­nas pr­ko­si vre­me­nu svo­jom ele­gan­ci­jom. Kao pr­vi stal­ni most pre­ko Du­na­va, pred­sta­vljao je re­vo­lu­ci­o­nar­ni teh­no­lo­ški po­du­hvat svog vre­me­na i sim­bol ma­đar­skog na­ci­o­nal­nog po­no­sa.

Če­ti­ri ka­me­na la­va su ču­va­ri mo­sta i tre­ba­lo je da sim­bo­li­zu­ju moć i po­sto­ja­nost. Sta­re pri­če ka­zu­ju da je me­đu­tim Mar­šal­ko Ja­noš, ta­da naj­ce­nje­ni­ji kle­sar u car­stvu, za­bo­ra­vio da is­kle­še je­zik na sta­tu­a­ma la­vo­va. I no­vi­ne tog vre­me­na su pi­sa­le o to­me: „Ne vre­de ovi la­vo­vi ni­šta, čak ni kao mač­ka. Po­bo­gu, pa oni ne­ma­ju je­zi­ke!”

Pod­stak­nu­ti ovim kri­ti­ka­ma, gra­đa­ni su u ve­li­kom bro­ju do­la­zi­li da se lič­no uve­re u taj umet­ni­kov pre­vid.

Ne­sreć­ni Ja­noš je uza­lud po­ku­ša­vao da ob­ja­sni ka­ko la­vo­vi s otvo­re­nim če­lju­sti­ma pri­rod­no ne po­ka­zu­ju je­zi­ke, da je nje­gov pri­kaz ve­ran ana­to­mi­ji la­va. Pre­da­nje ka­že i da je maj­stor, slo­mljen te­ži­nom ne­pra­ved­ne kri­ti­ke, na kra­ju iza­brao tra­gi­čan kraj i ba­cio se s tog mo­sta u re­ku.

„Po­ro­di­ci” bu­dim­pe­štan­skih ću­pri­ja pri­pa­da i Eli­za­be­tin most, na­zvan po omi­lje­noj hab­zbur­škoj ca­ri­ci po­zna­toj kao Si­si. On be­lom ele­gan­ci­jom i vit­kim li­ni­ja­ma pred­sta­vlja naj­gra­ci­o­zni­ji pre­laz pre­ko re­ke.

Ori­gi­nal­ni most uni­šten je to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, a no­vi je po­dig­nut 1964.

Most Slo­bo­de pre­po­zna­tlji­vi je po ze­le­nom me­tal­nom okvi­ru i Tu­rul pti­ca­ma na stu­bo­vi­ma i pri­mer je se­ce­sij­ske ar­hi­tek­tu­re. Otvo­ren je 1896. go­di­ne po­vo­dom mi­le­ni­jum­ske pro­sla­ve – hi­lja­du go­di­na od do­la­ska Ma­đa­ra u Pa­non­sku ni­zi­ju. I da­nas svo­jim zlat­nim ukra­si­ma sve­do­či o ne­ka­da­šnjoj sla­vi Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je.

Mar­git most po­ve­zu­je oba de­la gra­da s Mar­ga­re­ti­nim ostr­vom. Ze­le­na oaza u sr­cu gra­da do­bi­la je ime po prin­ce­zi Mar­ga­re­ti, ćer­ki kra­lja Be­le Če­tvr­tog. Le­gen­da ka­že da je prin­ce­za, na­kon što je pre­ži­ve­la mon­gol­sku in­va­zi­ju, svoj ži­vot po­sve­ti­la mo­li­tvi u do­mi­ni­kan­skom sa­mo­sta­nu na ostr­vu.

Ka­rak­te­ri­stič­na kri­vi­na mo­sta u sre­di­ni ni­je ar­hi­tek­ton­ski hir, već prak­tič­no re­še­nje za po­ve­zi­va­nje ostr­va. To­kom ve­čer­njih sa­ti, ka­da su mo­sto­vi osve­tlje­ni, Mar­git most stva­ra ča­rob­ni luk sve­tlo­sti nad tam­nim vo­da­ma Du­na­va.

Ar­pa­dov most na se­ve­ru, Pe­te­fi­jev na ju­gu, i naj­no­vi­ji Ra­ko­ci most do­pu­nju­ju ovu je­din­stve­nu „po­ro­di­cu” mo­sto­va ko­ja ne slu­že sa­mo prak­tič­noj svr­si po­ve­zi­va­nja, već je po­sta­la neo­dvo­ji­vi deo iden­ti­te­ta gra­da.

Bu­dim­ski dvo­rac, ko­ji se gor­do uz­di­že na Ge­lert br­du iz­nad gra­da, ču­va broj­ne taj­ne ma­đar­ske isto­ri­je. Nje­go­ve zi­di­ne bi­le su sve­dok mno­gih isto­rij­skih do­ga­đa­ja, od tur­skih op­sa­da do kra­ljev­skih ven­ča­nja. Da­nas se u nje­mu na­la­ze Na­ci­o­nal­na ga­le­ri­ja i Isto­rij­ski mu­zej.

Im­po­zant­no utvr­đe­nje sa­zi­da­no je na­kon bur­ne mar­tov­ske re­vo­lu­ci­je 1848. go­di­ne, ma­nje je slu­ži­lo voj­noj svr­si, a vi­še kao sig­nal po­da­ni­ci­ma da Austri­ja dr­ži čvr­sto u svo­jim ru­ka­ma že­zlo mo­ći u mo­nar­hi­ji.

S ovog uz­vi­še­nja austrij­ske tru­pe su ne­ka­da dr­ža­le grad na ni­ša­nu, gu­še­ći re­vo­lu­ci­o­nar­ne te­žnje Ma­đa­ra. Iro­ni­jom isto­ri­je isto me­sto da­nas pru­ža naj­lep­ši po­gled na grad ko­ji je us­peo da pre­ži­vi sve osva­ja­če i ide­o­lo­gi­je, od fe­u­da­li­zma i fa­ši­zma do so­ci­ja­li­zma.

S de­sne stra­ne dvor­ca, kao ka­me­na kru­na, uz­di­že se Ri­bar­ski ba­sti­on. Nje­go­vih se­dam ku­la, is­kle­sa­nih u be­lom ka­me­nu, ču­va­ju se­ća­nje na se­dam ve­zi­ra ko­ji su po­lo­ži­li te­me­lje Ugar­ske dr­ža­ve. S vi­di­ko­va­ca otva­ra se pri­zor ko­ji za­u­sta­vlja dah – ras­ko­šna pa­no­ra­ma Bu­dim­pe­šte.

Na pa­di­na­ma br­da Ru­ža sto­ji osmo­u­ga­o­ni ma­u­zo­lej ru­ži­ča­stog ka­me­na – tur­be­ta Gul Ba­be. „Otac ru­ža”, der­viš i pe­snik, do­šao je s osman­skim osva­ja­či­ma u 16. ve­ku. Okru­žen mi­ri­snim ru­žič­nja­kom ovaj dra­gulj islam­ske ar­hi­tek­tu­re pred­sta­vlja naj­se­ver­ni­ju tač­ku mu­sli­man­skog ho­do­ča­šća u Evro­pi. Do sve­ti­li­šta vo­di ka­me­no ste­pe­ni­šte kroz usku uli­či­cu ko­ja no­si ime slav­nog der­vi­ša.

Le­po­ta u su­mrak

U pr­vi su­mrak, ka­da zlat­na sve­tlost mi­lu­je fa­sa­de se­ce­sij­skih pa­la­ta, Bu­dim­pe­šta po­ka­zu­je svo­je naj­lep­še li­ce. Zda­nje Par­la­men­ta ogle­da se u vo­di Du­na­va po­put čip­ka­ne ha­lji­ne. Nje­go­va neo­got­ska ar­hi­tek­tu­ra, in­spi­ri­sa­na Vest­min­ster­skom pa­la­tom, sve­do­či o ma­đar­skoj že­lji da do­ka­že svo­ju pri­pad­nost evrop­skom kul­tur­nom kru­gu, dok u isto vre­me nje­na ve­li­či­na sa svo­jih 691 so­ba na 18.000 kva­drat­nih me­ta­ra oda­je pre­ten­zi­je ne­ka­da­šnje im­pe­ri­je.

Na oba­li Du­na­va, u bli­zi­ni Par­la­men­ta, na­la­zi se je­dan od naj­po­tre­sni­jih spo­me­ni­ka gra­da – „Ci­pe­le na oba­li Du­na­va”. Še­zde­set pa­ri bron­za­nih ci­pe­la raz­li­či­tih ve­li­či­na i sti­lo­va, osta­vlje­nih na oba­li, sve­do­či o tra­ge­di­ji je­vrej­skih gra­đa­na ko­ji su tu stre­lja­ni to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta. U zim­skim no­ći­ma 1944–1945. go­di­ne, fa­ši­stič­ki strel­ci pri­mo­ra­va­li su svo­je žr­tve da ski­nu ci­pe­le pre stre­lja­nja, jer su ci­pe­le ta­da bi­le vred­na ro­ba. Ovaj spo­me­nik, u svo­joj jed­no­stav­no­sti, dir­lji­vi­je od mno­gih ras­ko­šnih me­mo­ri­ja­la, pri­ča pri­ču o ljud­skoj okrut­no­sti, ali i o po­tre­bi da se se­ća­mo.

Ma­lo ko zna da se u Bu­dim­pe­šti na­la­zi dru­ga naj­ve­ća si­na­go­ga na sve­tu, od­mah na­kon one u Je­ru­sa­li­mu. Do­hany si­na­go­ga pri­ma čak 3.000 ver­ni­ka i pred­sta­vlja sre­di­šnju tač­ku ne­ka­da­šnje je­vrej­ske če­tvr­ti.

Ovaj grad za­slu­žu­je da ga obi­đe­te pe­ši­ce. Pro­še­taj­te An­dra­še­vom ave­ni­jom, uži­vaj­te u po­gle­du na se­ce­sij­ske fa­sa­de, iz­ni­kle to­kom zlat­nog do­ba Ma­đar­ske, u pe­ri­o­du ka­da je dvoj­na mo­nar­hi­ja bi­la na vr­hun­cu mo­ći, a Bu­dim­pe­šta se tak­mi­či­la s Be­čom za ti­tu­lu kul­tur­ne me­tro­po­le car­stva.

Sva­ka zgra­da, sva­ki or­na­ment osta­je kao sve­dok vre­me­na ka­da su ovim uli­ca­ma ho­da­le lič­no­sti po­put kom­po­zi­to­ra Fran­ca Li­sta, pe­sni­ka En­drea Adi­ja i Šan­do­ra Pe­te­fi­ja, či­je su re­či za­pa­li­le re­vo­lu­ci­o­nar­ni žar 1848. go­di­ne. Da li će­te kre­nu­ti od Ba­zi­li­ke Sve­tog Ištva­na, pa po­red Ope­re i Ku­će te­ro­ra s dru­ge stra­ne, ili od Zam­ka Vaj­da­hu­njad i Grad­skog par­ka, pa pre­ko Tr­ga he­ro­ja, ni­je to­li­ko bit­no. Sve ove le­po­te str­plji­vo če­ka­ju.

Ma­gič­ni svet ter­mal­nih iz­vo­ra

Bu­dim­pe­šta ni­je bez raz­lo­ga pro­zva­na „gra­dom ba­nja”. Is­pod nje­nih uli­ca kri­je se mre­ža od pre­ko 120 ter­mal­nih iz­vo­ra. Se­če­nji ba­nja, naj­ve­ći banj­ski kom­pleks u Evro­pi, pred­sta­vlja pra­vo ar­hi­tek­ton­sko i vel­nes ču­do. Dok uži­va­te u ter­mal­nim vo­da­ma Se­če­nji­ja, u neo­ba­rok­nim ku­po­la­ma i ste­pe­ni­ca­ma od mer­me­ra, se­ti­će­te se rim­skih le­gi­o­na­ra ko­ji su ov­de, na oba­li Du­na­va, u an­tič­kom Akvin­ku­mu, pre go­to­vo dve hi­lja­de go­di­na gra­di­li pr­va ku­pa­ti­la. I tur­ski osva­ja­či u 16 ve­ku ra­zo­ri­li su mno­go to­ga, ali i osta­vi­li u na­sle­đe kul­tu­ru ter­mal­nih ku­pa­ti­la.

Ga­stro­nom­ski raj

Ma­đar­ska ku­hi­nja pred­sta­vlja po­seb­no po­gla­vlje u pri­či o Bu­dim­pe­šti. Cen­tral­na pi­ja­ca, sme­šte­na u ve­li­čan­stve­noj neo­got­skoj zgra­di, u bli­zi­ni Mo­sta slo­bo­de, me­sto je gde mo­že­te da upo­zna­te ma­đar­sku ga­stro­no­mi­ju: s pu­no za­či­na, to­pli­ne i neo­če­ki­va­nih kom­bi­na­ci­ja. U ro­man­tič­nim re­sto­ra­ni­ma pri­pre­ma se tra­di­ci­o­nal­ni gu­laš za­či­njen pa­pri­kom, lan­goš, ali onaj pra­vi ma­đar­ski. Ka­da se dan pri­bli­ži kra­ju, ni­šta ne mo­že nad­ma­ši­ti bo­kal ču­ve­nog to­kaj­skog vi­na u ne­kom od vin­skih po­dru­ma Bu­di­ma.

Igra sve­tlo­sti

Ka­da se spu­sti noć, grad za­si­ja po­seb­nim sja­jem. Osve­tlje­ni mo­sto­vi ba­ca­ju tre­pe­ra­ve od­sja­je na tam­nu po­vr­ši­nu re­ke, stva­ra­ju­ći sa­vr­še­nu ku­li­su za lju­bi­te­lje fo­to­gra­fi­je ili ro­man­tič­ne šet­nje. Kr­sta­re­nje Du­na­vom u su­mrak, uz ča­šu pe­nu­ša­vog vi­na i zvu­ke ma­đar­skih vi­o­li­na i cim­ba­la, po­sta­lo je si­no­nim za sa­vr­še­no ro­man­tič­no ve­če u ovom gra­du.

La­vi­rint tu­ne­la

Is­pod gra­da se na­la­zi la­vi­rint tu­ne­la i pe­ći­na du­gih pre­ko 120 ki­lo­me­ta­ra. U ovom pod­zem­nom sve­tu pre­ma pre­da­nju bio je za­to­čen i grof Dra­ku­la. Da­nas deo ovih tu­ne­la mo­že­te is­tra­ži­ti kroz or­ga­ni­zo­va­ne tu­re.

U gra­du se na­la­zi i naj­sta­ri­ji zo­o­lo­ški vrt u Ma­đar­skoj, otvo­ren 1866. To­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, oso­blje vr­ta je ri­zi­ku­ju­ći svo­je ži­vo­te spa­si­lo mno­ge gra­đa­ne, kri­ju­ći ih u tu­ne­li­ma is­pod zoo vr­ta.

No­vi­ja le­gen­da ka­že da će onaj ko do­dir­ne pe­ro bron­za­ne sta­tue pi­sca Ano­ni­mu­sa u Grad­skom par­ku po­sta­ti iz­vr­stan pi­sac. Zbog to­ga je pe­ro sta­tue pot­pu­no ugla­ča­no od do­di­ra broj­nih po­se­ti­la­ca ko­ji žu­de za knji­žev­nom sla­vom.

Ma­lo pod­ze­mlje, ili tra­sa M1 pod­zem­ne že­le­zni­ce, vra­ća vas u vre­me svog otva­ra­nja 1896. go­di­ne svo­jim auten­tič­nim sta­ni­ca­ma. Za­mi­šlje­na pr­vo­bit­no kao tram­vaj­ska li­ni­ja duž An­dra­še­ve ave­ni­je do Va­ro­šli­ge­ta (Grad­skog par­ka), iza­zva­la je pro­test sta­nov­ni­ka. Za­bri­nu­ti za oču­va­nje ele­gan­ci­je bu­le­va­ra, grad­ski oci do­ne­li su re­vo­lu­ci­o­nar­nu od­lu­ku – spu­sti­li su je pod ze­mlju. Ta­ko je ro­đe­na pr­va pod­zem­na že­le­zni­ca na evrop­skom kon­ti­nen­tu i dru­ga u sve­tu, dra­go­ce­ni sve­dok in­že­njer­skog ume­ća tog pe­ri­o­da.