Krila slobode

Samim tim što je čoveku dato da vlada zemljom i da „gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji”, data mu je sloboda. Jer vladati i gospodariti može samo onaj ko ima slobodu.

Sloboda je prvo lice čoveka. Zato patrijarh Pavle i reče da „bez slobode čovek ne bi bio ličnost”.

Čovek sve čini po datoj mu slobodi. I dobro i zlo po slobodi čini. Apostol Pavle veli: „Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi; sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome”.

Biti čovek više je nego biti car

Čovek je slobodan kad dobro čini. A kad tako ne čini, on postaje rob – rob greha. Prestaje da bude sam svoj gospodar. Čovek zarobljen grehom nije u mogućnosti da racionalno odlučuje. Sputan je iznutra nagonima svojim, a spolja otporom sredine. Podložan je ucenama i padu. Pred slobodnim čovekom je čisto polje; on nema straha; neuhvatljiv je pred lovcima na ljudske slabosti.

Zato Sveti vladika Nikolaj, u „Misionarskim pismima”, poručuje: „Budi čovek. To je više nego biti car. Budi čovek. To je sjajnije od svih kruna i važnije od svih stolica.” 

Sloboda nije gospodariti drugima nego gospodariti sobom. Drugima se služi, sobom se gospodari.

Čoveku je data sloboda da ostvari pozvanje svoje. Da dobro čini, da bude stvaralac na Zemlji. Ne da se širi, nego da uzrasta.

Sloboda čoveka ide do granica slobode drugih ljudi. Ako pređe granicu do koje može ići, to više nije sloboda. Tu onda nastaje nasilje koje demonstrira ropstvo. Pre svega ropstvo onoga ko tako čini. Jer kako reče Ivo Andrić: „Onaj koji ugrožava tuđu slobodu nije slobodan.”

Čovek otkad zna za sebe, svestan svojih postupaka, bira put kojim će ići. Još kao dete sam odlučuje koliko će biti poslušan roditeljima i bližnjima svojima, kakav će biti učenik, koliko će se posvećivati obavezama koje pred njim stoje. Kad stasa, kad postane nezavisan od drugih, njegova odluka je poslednja, i onda kada je pred pretpostavljenima dužan da se pokorava – sam odlučuje koliko će biti posvećen i u kojoj meri će biti nosilac poretka kojem pripada. Sam odlučuje koliko će biti posvećen Bogu, koliko će biti u službi bližnjih svojih, koliko će raditi na sebi.

Sve to ishodi iz slobode njegove. Sloboda je veliki dar, na koji je potrebno uzvratiti isto tako velikim uzdarjem – odgovornošću. Uživati slobodu, a kloniti se odgovornosti, isto je kao kad lopov upadne u tuđu baštu, obere je i pobegne.

Čovek je slobodan da čini ono što smatra da treba da čini. Ali nije oslobođen odgovornosti za postupke svoje. I za činjenje, i za nečinjenje.

Po tome kako koristi darove slobode, vidi se ko je kakav čovek.

Slobodan je i da ne bude zarobljen i kad je zarobljen. Da ne bude zarobljen pre svega duhom, a onda i dušom. Čovek se može zarobiti telom, ali se ne može zarobiti duhom i dušom.

Sve je do njegove volje i duhovne snage.

Čovek je slobodan samo kad sledi Duh istine. Predavanje duhovima ovog sveta – duhu obmane – vodi u ropstvo. Na to ukazuje i Sveti apostol Pavle, kad Korinćanima kaže: „Duh (Sveti) je Gospod; a gde je Duh Gospodnji onde je sloboda.”

Srpski inat

Srpski narod je slobodarski, slobodoljubiv narod, iz čega se izrodila jedna posebna njegova karakterna osobina, a to je – inat. Pokazivanje slobode i demonstriranje nepobedivosti njegove. To je ušlo i u narodnu epsku pesmu, kada srpskog kraljevića Marka Mrnjavčevića (u narodu zvanog i u pesmi opevanog: Kraljevića Marka) pitaju: „Pošto bi se, Marko, poturčio?” A on odgovara: „Ni za pare, ni za pusto blago, već za inat...”

Cela ljudska istorija protkana je nitima borbe za slobodu. Jer u slobodi se gradi.

Samo u Slobodi je vidna Istina i dostižna Pravda.

Pisac Petar Kočić zapisuje: „Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas.”

Dok naš narod kroz poslovicu poručuje: „Iz slobode sunce greje.”

Ropstvo tamu navlači, sloboda svetlost donosi!