Крила слободе
Суштина тог осећања није да се господари другима него собом
Самим тим што је човеку дато да влада земљом и да „господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи”, дата му је слобода. Јер владати и господарити може само онај ко има слободу.
Слобода је прво лице човека. Зато патријарх Павле и рече да „без слободе човек не би био личност”.
Човек све чини по датој му слободи. И добро и зло по слободи чини. Апостол Павле вели: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме”.
Бити човек више је него бити цар
Човек је слободан кад добро чини. А кад тако не чини, он постаје роб – роб греха. Престаје да буде сам свој господар. Човек заробљен грехом није у могућности да рационално одлучује. Спутан је изнутра нагонима својим, а споља отпором средине. Подложан је уценама и паду. Пред слободним човеком је чисто поље; он нема страха; неухватљив је пред ловцима на људске слабости.
Зато Свети владика Николај, у „Мисионарским писмима”, поручује: „Буди човек. То је више него бити цар. Буди човек. То је сјајније од свих круна и важније од свих столица.”
Слобода није господарити другима него господарити собом. Другима се служи, собом се господари.
Човеку је дата слобода да оствари позвање своје. Да добро чини, да буде стваралац на Земљи. Не да се шири, него да узраста.
Слобода човека иде до граница слободе других људи. Ако пређе границу до које може ићи, то више није слобода. Ту онда настаје насиље које демонстрира ропство. Пре свега ропство онога ко тако чини. Јер како рече Иво Андрић: „Онај који угрожава туђу слободу није слободан.”
Човек откад зна за себе, свестан својих поступака, бира пут којим ће ићи. Још као дете сам одлучује колико ће бити послушан родитељима и ближњима својима, какав ће бити ученик, колико ће се посвећивати обавезама које пред њим стоје. Кад стаса, кад постане независан од других, његова одлука је последња, и онда када је пред претпостављенима дужан да се покорава – сам одлучује колико ће бити посвећен и у којој мери ће бити носилац поретка којем припада. Сам одлучује колико ће бити посвећен Богу, колико ће бити у служби ближњих својих, колико ће радити на себи.
Све то исходи из слободе његове. Слобода је велики дар, на који је потребно узвратити исто тако великим уздарјем – одговорношћу. Уживати слободу, а клонити се одговорности, исто је као кад лопов упадне у туђу башту, обере је и побегне.
Човек је слободан да чини оно што сматра да треба да чини. Али није ослобођен одговорности за поступке своје. И за чињење, и за нечињење.
По томе како користи дарове слободе, види се ко је какав човек.
Слободан је и да не буде заробљен и кад је заробљен. Да не буде заробљен пре свега духом, а онда и душом. Човек се може заробити телом, али се не може заробити духом и душом.
Све је до његове воље и духовне снаге.
Човек је слободан само кад следи Дух истине. Предавање духовима овог света – духу обмане – води у ропство. На то указује и Свети апостол Павле, кад Коринћанима каже: „Дух (Свети) је Господ; а где је Дух Господњи онде је слобода.”
Српски инат
Српски народ је слободарски, слободољубив народ, из чега се изродила једна посебна његова карактерна особина, а то је – инат. Показивање слободе и демонстрирање непобедивости његове. То је ушло и у народну епску песму, када српског краљевића Марка Мрњавчевића (у народу званог и у песми опеваног: Краљевића Марка) питају: „Пошто би се, Марко, потурчио?” А он одговара: „Ни за паре, ни за пусто благо, већ за инат...”
Цела људска историја проткана је нитима борбе за слободу. Јер у слободи се гради.
Само у Слободи је видна Истина и достижна Правда.
Писац Петар Кочић записује: „Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.”
Док наш народ кроз пословицу поручује: „Из слободе сунце греје.”
Ропство таму навлачи, слобода светлост доноси!
