Zaboravljene lekovite vode Lužnice

Meštani šumadijskog sela Lužnice, na dvanaestom kilometru magistralnog puta od Kragujevca ka Topoli i Beogradu, danas sa žaljenjem gledaju kako je propalo nekadašnje lečilište koje su svi zvali „Lužnička banja” i zbog kojih su turisti dolazili u ovaj kraj.

Otada su prošle decenije. Kupatilo je urušeno i opljačkano, struja isključena, a izvorište zatrpano muljem. Na ledini je ostala samo česma s pijaćom vodom. Obale reke Limovac, koja protiče pored nekadašnjeg kupatila, erodirale su i poplave su česte nakon obilnih kiša. Za sobom ostavljaju mulj i rojeve insekata. Đubre se baca na sve strane, pa umesto lečilišta Lužničani sada imaju ekološki problem.

Meštani i ljudi rodom iz ovog kraja, koji pamte „zlatne” dane, nadaju se da bi neko ponovo mogao da prepozna lekovita svojstva banje i zaštiti izvorišta. Evo i podsećanja zašto bi to bilo dobro uraditi.

Iako nije upisana u Registar banja Republike Srbije, izvorište kraj reke Limovac u blizini sela Lužnice, među meštanima u okolini, poznato je decenijama kao „Lužnička banja”, jer je na lokalitetu u više navrata, kao lečilište s hidroterapijom, radilo i Javno kupatilo. Danas je to utrina zarasla u šiblje na kojoj se nalazi polusrušeni objekat.

To je ujedno i jedini trag o njemu. Od mesta gde se, pod nadzorom lekara, lečilo i po 200 pacijenata dnevno, ostale su samo ruševine, a do izvorišta nije lako doći.           

Dogovor vlasnika livade i kragujevačkog lekara

U leto 1936. godine, lužnički domaćin Vasilije Mirković kosio je u svojoj livadi pored reke. U travi je naišao na sveže otiske goveđih kopita punih bistre vode jakog, reskog mirisa. Pretpostavio je da je u blizini neko izvorište, a kada je primetio da je jednoj kravi iz stada, koje je tu napasao, zaraslo bolesno kopito, znao je da se radi o lekovitoj vodi. Ispričao je to doktoru Nikolajeviću, uglednom lekaru kragujevačke Opšte bolnice. Doneo mu je i flašu vode na analizu, koja je potvrdila prisustvo sumpora i raznih minerala.

Kada je kaptirano prvo izvorište, dodatne analize pokazale su da je voda pogodna za korišćenje u medicinske svrhe, za lečenje reumatskih i neuroloških bolesti. Kasnije se ispostavilo i za lečenje steriliteta.

Dogovor između njih dvojice je tada sklopljen. Radiće zajedno na uređenju kupatila i biće partneri u tom poslu. Radovi su potrajali celo leto. U početku, pacijenti su se kupali u prohladnoj vodi, po ceni od jednog tadašnjeg dinara, a potom je, kada je kupljen kotao i voda se dogrevala, cena kupanja skočila na tri dinara, jedan Vasiliju, vlasniku livade, drugi dr Nikolajeviću, a treći radniku koji je ložio kotao i održavao kupalište.

Lužnička banja radila je tako od 1936. godine do nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Posle oslobođenja, kupatilo je ponovo osposobljeno i radilo je do 1948. godine, kada mu je sanitarna inspekcija zabranila rad, kao mnogim drugim privatnim lečilištima.

Nakon nekoliko decenija propadanja, za lekovite vode Lužničke banje zainteresovao se pukovnik dr Đorđe Hadžić, hirurg s VMA-a. Na njegovu inicijativu, kvalitet vode ispitivali su stručnjaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut” i Instituta za radiološku zaštitu „Dr Vladimir Karajović”. Potvrđen je njen izuzetan minerološki sastav i utvrđeno da je radioaktivnost vode u dozvoljenim granicama, te da je upotrebljiva za piće i kupanje.

Geološka ispitivanja potvrdila su i prisustvo vruće vode na većim dubinama, povezujući to sa slivom nekadašnjeg jezera Sobovica, čije su vode otekle u dolinu reke prelazeći pritom preko naslaga ruda i minerala. Na brdu iznad izvorišta bogatog ugljem, pronađen je i kaptiran i izvor kvalitetne vode za piće.

„Dok se ne stvore uslovi za nešto veće i bolje, mi smo se u selu dogovorili da napravimo novo kupatilo za hidroterapiju toplom vodom. Mogu je koristiti pacijenti s reumatskim oboljenjima, za rehabilitaciju nakon povreda zglobova i kostiju, kao i pacijenti sa neurološkim oboljenjima – rekao je dr Hadžić u intervjuu za „Politiku Ekspres” 1976.

Drugi pokušaj pravljenja banje

Rečeno, učinjeno. Na seoskoj utrini pokraj reke podignuta je baraka s ordinacijama za lekare i sobama za hidroterapiju, postavljene su kade za kupanje i kotlovi za zagrevanje vode s izvorišta. Novac od prodatih legata zaveštanih selu i radnu snagu dali su meštani Lužnica, a sami su kroz gustu hrastovu šumu oko kupatila, probili i prilazni put. Uložen je veliki trud i sredstva za tadašnje prilike, a prvi pacijenti stigli su u julu 1976. Pored dr Hadžića, poznati kragujevački ortoped dr Slavoljub Slavković i urolog, dr Srećko Đorđević, poreklom Lužničani, kao i mnoge njihove kolege, radili su u lečilištu volonterski, a ljudi su počeli da dolaze iz cele Jugoslavije, pa i inostranstva.

„Izašao sam iz rata sav povijen, a vidi me sad, prav kao strela”, pohvalio se tada novinarima Lužničanin Ljubomir Đurđević.

U okolini je počeo da se razvija i seoski turizam, u obližnjoj šumi je izgrađeno novo naselje. Međutim, nakon desetak godina rada, tadašnje opštinske i zdravstvene vlasti nisu prihvatile savet lekara da ova banja postane deo Klinike za fizikalnu terapiju KBC Kragujevac. Ni grad nije bio spreman da finansira njeno uređenje. Rešenjem zdravstvene inspekcije lečilište je zatvoreno.

Zapis starih geografa

„Termalni izvori oba bazena Lužničke banje su vodoizdašni. Oba imaju otoke i kada se isprazne ispunjavaju svoje bazene-rezervoare za desetak sati, prelivajući se. Raspolažu termalnom vodom u količini dovoljnoj za 200 kupanja dnevno. Prema temperaturi vode, Lužničke banje su mlake ili termalne (15–20 stepeni Celzijusa). U basenu Limovca to su jedini izvori priznate lekovitosti. Hipoterme ove banje pripadaju mineralnim vodama jakih balneoloških karakteristika i tretiraju se kao vulkanske vode sa povećanim koncentracijama litijuma, rubidijuma, cezijuma i stroncijuma, a gasni sastav voda karakteriše sumporvodonik.”

Ovo su u „Geografskom godišnjaku” br. 13 objavili naši stari geografi, dr Mihajlo Kostić i dr Dragoljub Milanović. Još su oni procenili da je Lužnička banja pogodna za banjski i zdravstveni turizam zbog svoje mikroklime. Na nadmorskoj visini od 220 metara i okružena gustom hrastovom šumom, uz povoljnu vlažnost i dugim periodima sunčevog zračenja, idealna je za oporavak celog organizma.