Zaboravljeni, skrajnuti i prećutani
Jedan od prvih stradalnika srpske kulture bio je Sava Mrkalj. Konzervativni crkveni krugovi onog vremena odmah su pokrenuli hajku protiv njega, a naročito kad se zamonašio u manastiru Gomirje. Prinudili su ga da se napismeno odrekne svoje jezičke reforme
„Nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin – zanemarivanje knjige! Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom, a kad taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom.”
Josif Brodski
Mario Liguori u svom romanu Via acquarossa piše: „Pitanje pisca pod embargom opčinjavalo me je i kao odraslog čoveka, u Napulju i Ljubljani, Edinburgu i Pragu. S vremenom nije nestajalo, naprotiv: dobijalo je na težini i oštrini. U Geteborgu, u biblioteci na Kortedali, na slučajnoj stranici u kruševačkoj Bagdali, pročitah pesmu Mehe Barakovića Na putu za Mostar: ’Stani i pogledaj se / nije smrt jedina što te progoni’. Docnije sam saznao da je Meho umro kao pisac pod embargom u predgrađu Geteborga iako je pre toga uspeo da osvoji značajnu književnu nagradu za zbirku pesama objavljenu na švedskom jeziku. [...] Književnost ne mora nikome (na vlasti) da polaže račune, što znači da vanknjiževnim faktorima ne valja dozvoljavati da zagađuju slobodni, čisti prostor čitanja. Neki to vole drugačije. Ko zna, možda se potajno nadaju da će postati ministri ili smatraju da su rođeni da bi nam sumornim analizama izigravali branioce otadžbine.”
Eto baš ovaj odlomak iz Liguorijevog romana podstakao me je da zađem u rizične vode pitanja umetnika, intelektualaca i pisaca koji su zaboravljeni, skrajnuti i prećutani. Njihovo delo se nikako nije uklapalo u tekuće društvene i političke tokove, a njihove ideje su bile opasne i zato što su bile napredne i nerazumljive oskudnom pragmatističkom duhu. Ne mogu da se zato ne setim i onog mesta iz romana Knjiga o Milutinu Danka Popovića kad majka savetuje sina: „Znaš kako je, u ovoj našoj zemlji, ljudi se pribojavaju pisanja, ili mrze ljude koji pišu. Tako je, čuo sam, oduvek bilo, pa se i moja majka uplašila pisanja. Nemoj, veli Milutine, niko se pisanjem nije usrećio.”
Najpre da kažemo koji su to oblici društvene represije prema umetnicima neistomišljenicima. To su najčešće zabrane knjiga i predstava, sudski procesi, gubitak posla, medijska kampanja, progon, pa čak i nerazjašnjena ubistva. Postoji i tihi način izopštavanja – on se sastojao u prećutkivanju, izbegavanju i zaobilaženju, a postoje i neki gotovo zagonetni i nejasni oblici prećutkivanja ili zaobilaženja. Jedan od takvih je kad umetnik nije miljenik kritike, a naročito ako nije miljenik oficijelne, da ne kažemo „državne” ili tzv. salonske kritike. Navešćemo samo nekoliko primera kako se međuratna kritika odnosila prema nepodobnim srpskim pesnicima.
Đorđe Jovanović u tekstu Beleška o knezu srpskih pesnika 1932. godine piše: „Jovo Dučić ovog veka, kad bi se nekim čudom prebacio u prošlo stoleće, bio bi Ovan Dučić.”
Izvesni D. Longović (verovatno pseudonim) u časopisu Slobodna misao iz 1934. godine poeziju Miloša Crnjanskog definiše kao: „Ćor fišek ispaljen u maglu larpurlartističkog shvatanja rata i njegovog značenja.”
Za Svetislava Stefanovića se u časopisu Pravda iz 1935. godine kaže: „Ovaj modernista i bivši liberalan intelektualac u poslednje vreme pokazivao je interesovanje i simpatije, koje su nagoveštavale budućeg fašistu.” Ipak, ovakva prizemna i neprimerena kritika nije postigla željeni cilj. Pomenute autore branio je umetnički učinak dela, hrabri izdavači i odano čitalaštvo.
Mrkalj i Mitrinović
Jedan od prvih stradalnika u istoriji srpske kulture bio je Sava Mrkalj (1783–1833). Sava je rođen u Sjeničaku u gornjoj Krajini, a osnovno obrazovanje je stekao u Plaškom. Posle kraćeg učiteljovanja u Gospiću, školovanje je nastavio u Zagrebu, pa u Pešti, gde je stekao titulu doktora svobodnih hudožestva i filozofije. Bio je veoma uspešan na studijama, a služio se nemačkim, francuskim i latinskim jezikom. U to vreme Mrkalj je svakako bio jedan od najobrazovanijih Srba. Savine nevolje, međutim, počinju 1810. godine objavljivanjem knjižice Salo debeloga jera libo azbukoprotres, u kojoj je izložio teze o reformi stare srpske azbuke. Rukovođen idejom nemačkog filologa Adelunga koja je ukratko glasila piši kao što govoriš, Sava je predlagao reformu azbuke, koja je tada imala 44 slova, odnosno 40 znakova. Istina, ovo načelo je prvi obznanio Slovenac Blaž Kumerdej, a teorijski ga je osmislio filolog Adelung. No, ni jedan ni drugi načelo nisu primenili. Prvi je to praktično pokazao Sava Mrkalj, a Vuk Karadžić ga je prihvatio, razradio i primenio.
Konzervativni crkveni krugovi onog vremena su odmah pokrenuli hajku protiv Save Mrkalja, a naročito onda kad se zamonašio u manastiru Gomirje. Prinudili su ga da se napismeno odrekne svoje jezičke reforme. Već duševno bolestan, napustio je 1817. manastir i otišao u Beč, gde je u bečkoj duševnoj bolnici umro 1833. godine. U Beču se više puta sretao sa Vukom Karadžićem, a Vuk je već znao za udes njegove reformatorske knjige. Ta knjiga, nema sumnje, biće dragocena za Vukov dalji filološki reformatorski rad. On će u svojim spisima i priznati da je „Merkaileva azbuka lakša i čitkija”. Kao prijatelju, Vuk mu se odužio i time što je sačuvao rukopis njegovih pesama, a celovitu zbirku (ukupno trinaest pesama) objavio je profesor Vladan Nedić tek 1959. godine. Ni oficijelna srpska nauka ni akademska javnost nisu nikad u dovoljnoj meri istakle značaj ovog srpskog intelektualca i vizionara. Sva reformatorska slava pripala je Vuku.
Drugi nezaobilazni, a zaobiđeni i zaboravljeni srpski intelektualac bio je Dimitrije Mitrinović (1887–1953). Za razliku od Save Mrkalja, njegov život nije bio tako tragičan. Dimitrije Mitrinović je rođen u Donjoj Poplati u Hercegovini. Školovanje je započeo u Mostaru, a nastavio u Zagrebu, Beogradu, Beču, Minhenu i Tibingenu. Od 1914. do kraja života živeo je u Engleskoj. Kao mlad, bio je uticajni član tajne omladinske revolucionarne organizacije Mlada Bosna. U to vreme objavljivao je poeziju u Bosanskoj vili i Srpskom književnom glasniku, Brankovom kolu, Novoj Iskri, Delu, Slovenskom jugu, Odjeku i Savremeniku, a ostavio je i dve zbirke pesama objavljene u Mostaru: Bludni sin (1910) i Sabrane pjesme (1911). Ta Mitrinovićeva rana poezija stoji na razmeđi između simbolizma i ekspresionizma i predstavlja najavu srpske avangarde. On je i tvorac srpskog Futurističkog manifesta, koji je objavljen u Bosanskoj vili 1913. godine. Od ostalih Mitrinovićevih knjiga na srpskom jeziku treba spomenuti Knjigu radosti iz 1920. i Knjigu večnosti objavljenu 1922. godine. U ovim knjigama se već naslućuje buduće Mitrinovićevo poetičko opredeljenje koje ide od lirsko-filozofskog promišljanja o životu do razmišljanja o kosmičkoj sudbini čoveka.
Mitrinović je za sobom ostavio i nekoliko knjiga na engleskom jeziku. U njima se zalagao za duhovno jedinstvo čovečanstva, za evropsko i svetsko jedinstvo, a umetnika je smatrao prorokom nove epohe. Jedinstvo sveta video je u sintezi Istoka i Zapada. Zapad je, po njegovom mišljenju, donosio racionalnost i nauku, a istok duhovnost i unutrašnje iskustvo. Ono što je značajno za naše prostore Mitrinović je izrekao 1950. godine na predavanju u organizaciji grupe „New Europe”, čiji je bio i jedan od osnivača. Tom prilikom on je rekao: „Narodi Evrope moraju se zbratimiti jedni sa drugima, kao celina Evrope sa slovenskim svetom [...] Govorim kao Jugosloven i pripadnik srpskog naroda. Ono što predlažem jeste da Balkan ni u kom slučaju ne sme biti podeljen ili pocepan kao što je slučaj sa Jugoslavijom i Grčkom. Ono što predlažem jeste stvaranje istočnoevropske federacije kojoj bi se priključile Turska i Finska.” Zanimljivo je istaći da je Mitrinović ideju o ujedinjenoj Evropi zagovarao i pre Rišara Kudenhofa (1923), a javno izrekao dva meseca pre Šumanove deklaracije, koja je obznanjena maja 1950. godine.
Kasna afirmacija
U vreme svog dugogodišnjeg boravka u Engleskoj Mitrinović se upoznao sa najznačajnijim predstavnicima tamošnjih intelektualnih krugova. Najbitniji za njega bio je A. R. Oridž, koji ga je uveo u britanske institucije, a predano je sarađivao i sa Herbertom Ridom, teoretičarem kulture i likovnim kritičarem, te Patrikom Gedizom, sociologom i Hjuom Makdijarmidom, značajnim škotskim modernistom.
U posleratnoj Jugoslaviji Mitrinovićevo delo je bilo skrajnuto kao i delo svih emigranata i otpadnika, poput Dučića, Crnjanskog, Dragiše Vasića, Grigorija Božovića i Svetislava Stefanovića. Toj grupi pripadali su i Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić i drugi. Skerlić ga u svojoj Istoriji nove srpske književnosti spominje tek na jednom mestu, a Jovan Deretić mu u svojoj Istoriji srpske književnosti posvećuje samo nekoliko redova. Tek pojavom monografije Predraga Palavestre pod nazivom Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića, srpska kulturna javnost će dobiti ozbiljniji uvid u delo ovog značajnog srpskog književnika, mislioca, esejiste i teoretičara kulture čije su ideje spajale filozofiju, politiku, umetnost i duhovnost. Isto tako značajno mesto u smislu njegove kasne afirmacije ima Antologija pesnika srpske avangarde, koju je priredio Gojko Tešić 1993. godine.
