Заборављени, скрајнути и прећутани
Један од првих страдалника српске културе био је Сава Мркаљ. Конзервативни црквени кругови оног времена одмах су покренули хајку против њега, а нарочито кад се замонашио у манастиру Гомирје. Принудили су га да се написмено одрекне своје језичке реформе
„Ниједан кривични законик не предвиђа казне за злочине против литературе. И најтежи међу тим злочинима нису прогањање аутора, цензорска ограничења, спаљивање књига и слично. Постоји тежи злочин – занемаривање књиге! За тај злочин човек плаћа целим својим животом, а кад тај злочин врши нација, она плаћа за то својом историјом.”
Јосиф Бродски
Марио Лигуори у свом роману Via acquarossa пише: „Питање писца под ембаргом опчињавало ме је и као одраслог човека, у Напуљу и Љубљани, Единбургу и Прагу. С временом није нестајало, напротив: добијало је на тежини и оштрини. У Гетеборгу, у библиотеци на Кортедали, на случајној страници у крушевачкој Багдали, прочитах песму Мехе Бараковића На путу за Мостар: ’Стани и погледај се / није смрт једина што те прогони’. Доцније сам сазнао да је Мехо умро као писац под ембаргом у предграђу Гетеборга иако је пре тога успео да освоји значајну књижевну награду за збирку песама објављену на шведском језику. [...] Књижевност не мора никоме (на власти) да полаже рачуне, што значи да ванкњижевним факторима не ваља дозвољавати да загађују слободни, чисти простор читања. Неки то воле другачије. Ко зна, можда се потајно надају да ће постати министри или сматрају да су рођени да би нам суморним анализама изигравали браниоце отаџбине.”
Ето баш овај одломак из Лигуоријевог романа подстакао ме је да зађем у ризичне воде питања уметника, интелектуалаца и писаца који су заборављени, скрајнути и прећутани. Њихово дело се никако није уклапало у текуће друштвене и политичке токове, а њихове идеје су биле опасне и зато што су биле напредне и неразумљиве оскудном прагматистичком духу. Не могу да се зато не сетим и оног места из романа Књига о Милутину Данка Поповића кад мајка саветује сина: „Знаш како је, у овој нашој земљи, људи се прибојавају писања, или мрзе људе који пишу. Тако је, чуо сам, одувек било, па се и моја мајка уплашила писања. Немој, вели Милутине, нико се писањем није усрећио.”
Најпре да кажемо који су то облици друштвене репресије према уметницима неистомишљеницима. То су најчешће забране књига и представа, судски процеси, губитак посла, медијска кампања, прогон, па чак и неразјашњена убиства. Постоји и тихи начин изопштавања – он се састојао у прећуткивању, избегавању и заобилажењу, а постоје и неки готово загонетни и нејасни облици прећуткивања или заобилажења. Један од таквих је кад уметник није миљеник критике, а нарочито ако није миљеник официјелне, да не кажемо „државне” или тзв. салонске критике. Навешћемо само неколико примера како се међуратна критика односила према неподобним српским песницима.
Ђорђе Јовановић у тексту Белешка о кнезу српских песника 1932. године пише: „Јово Дучић овог века, кад би се неким чудом пребацио у прошло столеће, био би Ован Дучић.”
Извесни Д. Лонговић (вероватно псеудоним) у часопису Слободна мисао из 1934. године поезију Милоша Црњанског дефинише као: „Ћор фишек испаљен у маглу ларпурлартистичког схватања рата и његовог значења.”
За Светислава Стефановића се у часопису Правда из 1935. године каже: „Овај модерниста и бивши либералан интелектуалац у последње време показивао је интересовање и симпатије, које су наговештавале будућег фашисту.” Ипак, оваква приземна и непримерена критика није постигла жељени циљ. Поменуте ауторе бранио је уметнички учинак дела, храбри издавачи и одано читалаштво.
Мркаљ и Митриновић
Један од првих страдалника у историји српске културе био је Сава Мркаљ (1783–1833). Сава је рођен у Сјеничаку у горњој Крајини, а основно образовање је стекао у Плашком. После краћег учитељовања у Госпићу, школовање је наставио у Загребу, па у Пешти, где је стекао титулу доктора свободних художества и филозофије. Био је веома успешан на студијама, а служио се немачким, француским и латинским језиком. У то време Мркаљ је свакако био један од најобразованијих Срба. Савине невоље, међутим, почињу 1810. године објављивањем књижице Сало дебелога јера либо азбукопротрес, у којој је изложио тезе о реформи старе српске азбуке. Руковођен идејом немачког филолога Аделунга која је укратко гласила пиши као што говориш, Сава је предлагао реформу азбуке, која је тада имала 44 слова, односно 40 знакова. Истина, ово начело је први обзнанио Словенац Блаж Кумердеј, а теоријски га је осмислио филолог Аделунг. Но, ни један ни други начело нису применили. Први је то практично показао Сава Мркаљ, а Вук Караџић га је прихватио, разрадио и применио.
Конзервативни црквени кругови оног времена су одмах покренули хајку против Саве Мркаља, а нарочито онда кад се замонашио у манастиру Гомирје. Принудили су га да се написмено одрекне своје језичке реформе. Већ душевно болестан, напустио је 1817. манастир и отишао у Беч, где је у бечкој душевној болници умро 1833. године. У Бечу се више пута сретао са Вуком Караџићем, а Вук је већ знао за удес његове реформаторске књиге. Та књига, нема сумње, биће драгоцена за Вуков даљи филолошки реформаторски рад. Он ће у својим списима и признати да је „Меркаилева азбука лакша и читкија”. Као пријатељу, Вук му се одужио и тиме што је сачувао рукопис његових песама, а целовиту збирку (укупно тринаест песама) објавио је професор Владан Недић тек 1959. године. Ни официјелна српска наука ни академска јавност нису никад у довољној мери истакле значај овог српског интелектуалца и визионара. Сва реформаторска слава припала је Вуку.
Други незаобилазни, а заобиђени и заборављени српски интелектуалац био је Димитрије Митриновић (1887–1953). За разлику од Саве Мркаља, његов живот није био тако трагичан. Димитрије Митриновић је рођен у Доњој Поплати у Херцеговини. Школовање је започео у Мостару, а наставио у Загребу, Београду, Бечу, Минхену и Тибингену. Од 1914. до краја живота живео је у Енглеској. Као млад, био је утицајни члан тајне омладинске револуционарне организације Млада Босна. У то време објављивао је поезију у Босанској вили и Српском књижевном гласнику, Бранковом колу, Новој Искри, Делу, Словенском југу, Одјеку и Савременику, а оставио је и две збирке песама објављене у Мостару: Блудни син (1910) и Сабране пјесме (1911). Та Митриновићева рана поезија стоји на размеђи између симболизма и експресионизма и представља најаву српске авангарде. Он је и творац српског Футуристичког манифеста, који је објављен у Босанској вили 1913. године. Од осталих Митриновићевих књига на српском језику треба споменути Књигу радости из 1920. и Књигу вечности објављену 1922. године. У овим књигама се већ наслућује будуће Митриновићево поетичко опредељење које иде од лирско-филозофског промишљања о животу до размишљања о космичкој судбини човека.
Митриновић је за собом оставио и неколико књига на енглеском језику. У њима се залагао за духовно јединство човечанства, за европско и светско јединство, а уметника је сматрао пророком нове епохе. Јединство света видео је у синтези Истока и Запада. Запад је, по његовом мишљењу, доносио рационалност и науку, а исток духовност и унутрашње искуство. Оно што је значајно за наше просторе Митриновић је изрекао 1950. године на предавању у организацији групе „New Europe”, чији је био и један од оснивача. Том приликом он је рекао: „Народи Европе морају се збратимити једни са другима, као целина Европе са словенским светом [...] Говорим као Југословен и припадник српског народа. Оно што предлажем јесте да Балкан ни у ком случају не сме бити подељен или поцепан као што је случај са Југославијом и Грчком. Оно што предлажем јесте стварање источноевропске федерације којој би се прикључиле Турска и Финска.” Занимљиво је истаћи да је Митриновић идеју о уједињеној Европи заговарао и пре Ришара Куденхофа (1923), а јавно изрекао два месеца пре Шуманове декларације, која је обзнањена маја 1950. године.
Касна афирмација
У време свог дугогодишњег боравка у Енглеској Митриновић се упознао са најзначајнијим представницима тамошњих интелектуалних кругова. Најбитнији за њега био је А. Р. Ориџ, који га је увео у британске институције, а предано је сарађивао и са Хербертом Ридом, теоретичарем културе и ликовним критичарем, те Патриком Гедизом, социологом и Хјуом Макдијармидом, значајним шкотским модернистом.
У послератној Југославији Митриновићево дело је било скрајнуто као и дело свих емиграната и отпадника, попут Дучића, Црњанског, Драгише Васића, Григорија Божовића и Светислава Стефановића. Тој групи припадали су и Растко Петровић, Станислав Винавер, Исидора Секулић и други. Скерлић га у својој Историји нове српске књижевности спомиње тек на једном месту, а Јован Деретић му у својој Историји српске књижевности посвећује само неколико редова. Тек појавом монографије Предрага Палавестре под називом Догма и утопија Димитрија Митриновића, српска културна јавност ће добити озбиљнији увид у дело овог значајног српског књижевника, мислиоца, есејисте и теоретичара културе чије су идеје спајале филозофију, политику, уметност и духовност. Исто тако значајно место у смислу његове касне афирмације има Антологија песника српске авангарде, коју је приредио Гојко Тешић 1993. године.
