Pozvanje čoveka
Tek kada neko spozna šta se od njega traži i očekuje, može postići mir i izgrađivati sebe
Ima li iko ko smatra da se čovek bez razloga rađa u ovom svetu, i da se od svakog od nas ne očekuje da nešto korisno učini? Ako ima neko ko tako misli, onda on nije u saglasju ni s pozvanjem svojim, ni s potrebama ovoga sveta.
Ne upućuje se, valjda, čovek u ovaj svet samo da ga „troši”, nego i da u njemu stvara; da u njemu otkriva tajne, da ga duhovno oplemenjuje i delom svojim upotpunjuje.
Da rađa i ostavlja nasleđe
Svaki čovek ima pozvanje svoje. Tek kada spozna šta se od njega traži i očekuje, u prilici je da postigne mir i u miru da stvara – da izgrađuje sebe i stvara delo svoje.
Nakon što stvori čoveka, muško i žensko, Bog ih blagoslovi i reče: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji.”
To je prvo pozvanje čovekovo: da rađa i ostavlja nasleđe, da bude čuvar tvorevine (vlada zemljom) i da gospodari svim bićima na njoj stvorenim. A da bi to postigao, čovek mora da radi. Pritom, kroz rad i po rezultatima rada pokazuje se ko je kakav čovek.
Nije svaki rad čoveku na korist. Nije bogougodan, niti se smatra društveno opravdanim rad koji je u službi samo sebičnih interesa pojedinca ili neke zajednice, koji se čini radi zadovoljenja grehovnih težnji duha i tela.
Patrijarh Pavle kaže da bi naš život trebalo da se vodi u tri pravca: u visinu, u širinu i u dubinu. U slavu Boga, na korist bližnjih i radi spasenja svoga.
Čovek je slobodan da čini po volji svojoj, a to znači da je i odgovoran za to što čini. Prilike utiču na izbor puta kojim će čovek ići, ali i tu je odlučujuća njegova volja, da, shodno mogućnostima, iznađe njemu najprimereniji put. Čovek sam osmišljava život svoj, ali to je uvek u zajednici s drugim ljudima, jer sam ne može da opstane. Tako se on, svesno ili nesvesno, ugrađuje u postojeći poredak, daje ton društvu kojem pripada i delom svojim ili gradi ili podriva zajednički dom.
Osvrtom na ljudsku istoriju, sagledava se razvoj civilizacije, u kontinuitetu. Otkrivaju se tajne koje čoveku otvaraju nove spoznaje. Generacije se smenjuju. Ljudi jedni odlaze, drugi dolaze. Svako trag ostavlja činjenjem ili nečinjenjem.
Od svakog čoveka se očekuje da čini onoliko koliko do njega stoji, koliko je to u njegovoj moći. To je njegovo osnovno pozvanje. A koliko će on činiti, kakav život će voditi – program života imati – to je na izboru svakog čoveka, ponaosob, s tim što se refleksi toga vide i na zajedničkoj kući.
Traži čovek, pogotovo mlad čovek, kad odlučuje u koju školu će se upisati, svoj životni put, šta će biti njegovo glavno zanimanje. Ne zna šta je to što njemu najviše odgovara, gde može kao čovek najviše i najbolje da se iskaže. I ovaj odgovor je u njemu. Kad spozna sebe, uvideće kojim sve darovima je obdaren, kojim delom može najviše umnožiti dobijene talante.
Nije svako u prilici da se bavi onim za šta ima dara (talenta). Ali, ne vrednuje se izbor, nego delo, odnosno žrtva koja se podnosi. Pred svakim čovekom je više puteva kojim može ići.
I ne kreće svako s iste pozicije, niti u istim prilikama živi i stvara. Nije isto odolevati vetrovima na steni i odrastati u svili i kadifi. Neki od nas koji su od rođenja manje ili više trnovitim putem išli, mi koji u mladosti nismo imali mnogo šta što su naši vršnjaci imali, koji smo dug i težak put prelazili od kuće do škole i istim putem od škole do kuće žurili da bismo na njivi radili, možda bi ponekad pozavideli deci čija je kuća nadomak škole i koji su mogli da biraju šta žele da imaju i gde leto da provedu. A onda, kad smo stigli do cilja ka kojem smo išli, bili smo ponosni i blagodarni što smo baš takav put prešli, jer smo na njemu i telom i duhom očvrsnuli, čula izoštrili, vrline izatkali.
Bog nikome dužan ne ostaje.
Krug životnih prilika
Sve je do čoveka. Ako vere ima, zna da nijedno dobro delo ne ostaje bez dobrih plodova.
Istinu života svedoče ljudi koji po istini žive. Jedan od velikih ruskih duhovnika u našem vremenu shiarhimandrit Ilija (Nozdrin) savetuje: „Ne komplikuj život, on je već mudro uređen. Veruj u Boga i ne brini. Šta je tvoje – doći će; šta nije tvoje – proći će. Živi sa mirom u srcu, a ne sa strepnjom u mislima. I videćeš: sve će se završiti bolje nego što si mogao zamisliti.”
Na čoveku je da za dobro koristi date mu prilike. S protekom vremena sužava se krug životnih prilika.
A najvažnija prilika koja se čoveku u ovom svetu pruža jeste da u vremenu datom večnost dobra stekne.
