Позвање човека
Тек када неко спозна шта се од њега тражи и очекује, може постићи мир и изграђивати себе
Има ли ико ко сматра да се човек без разлога рађа у овом свету, и да се од сваког од нас не очекује да нешто корисно учини? Ако има неко ко тако мисли, онда он није у сагласју ни с позвањем својим, ни с потребама овога света.
Не упућује се, ваљда, човек у овај свет само да га „троши”, него и да у њему ствара; да у њему открива тајне, да га духовно оплемењује и делом својим употпуњује.
Да рађа и оставља наслеђе
Сваки човек има позвање своје. Тек када спозна шта се од њега тражи и очекује, у прилици је да постигне мир и у миру да ствара – да изграђује себе и ствара дело своје.
Након што створи човека, мушко и женско, Бог их благослови и рече: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.”
То је прво позвање човеково: да рађа и оставља наслеђе, да буде чувар творевине (влада земљом) и да господари свим бићима на њој створеним. А да би то постигао, човек мора да ради. Притом, кроз рад и по резултатима рада показује се ко је какав човек.
Није сваки рад човеку на корист. Није богоугодан, нити се сматра друштвено оправданим рад који је у служби само себичних интереса појединца или неке заједнице, који се чини ради задовољења греховних тежњи духа и тела.
Патријарх Павле каже да би наш живот требало да се води у три правца: у висину, у ширину и у дубину. У славу Бога, на корист ближњих и ради спасења свога.
Човек је слободан да чини по вољи својој, а то значи да је и одговоран за то што чини. Прилике утичу на избор пута којим ће човек ићи, али и ту је одлучујућа његова воља, да, сходно могућностима, изнађе њему најпримеренији пут. Човек сам осмишљава живот свој, али то је увек у заједници с другим људима, јер сам не може да опстане. Тако се он, свесно или несвесно, уграђује у постојећи поредак, даје тон друштву којем припада и делом својим или гради или подрива заједнички дом.
Освртом на људску историју, сагледава се развој цивилизације, у континуитету. Откривају се тајне које човеку отварају нове спознаје. Генерације се смењују. Људи једни одлазе, други долазе. Свако траг оставља чињењем или нечињењем.
Од сваког човека се очекује да чини онолико колико до њега стоји, колико је то у његовој моћи. То је његово основно позвање. А колико ће он чинити, какав живот ће водити – програм живота имати – то је на избору сваког човека, понаособ, с тим што се рефлекси тога виде и на заједничкој кући.
Тражи човек, поготово млад човек, кад одлучује у коју школу ће се уписати, свој животни пут, шта ће бити његово главно занимање. Не зна шта је то што њему највише одговара, где може као човек највише и најбоље да се искаже. И овај одговор је у њему. Кад спозна себе, увидеће којим све даровима је обдарен, којим делом може највише умножити добијене таланте.
Није свако у прилици да се бави оним за шта има дара (талента). Али, не вреднује се избор, него дело, односно жртва која се подноси. Пред сваким човеком је више путева којим може ићи.
И не креће свако с исте позиције, нити у истим приликама живи и ствара. Није исто одолевати ветровима на стени и одрастати у свили и кадифи. Неки од нас који су од рођења мање или више трновитим путем ишли, ми који у младости нисмо имали много шта што су наши вршњаци имали, који смо дуг и тежак пут прелазили од куће до школе и истим путем од школе до куће журили да бисмо на њиви радили, можда би понекад позавидели деци чија је кућа надомак школе и који су могли да бирају шта желе да имају и где лето да проведу. А онда, кад смо стигли до циља ка којем смо ишли, били смо поносни и благодарни што смо баш такав пут прешли, јер смо на њему и телом и духом очврснули, чула изоштрили, врлине изаткали.
Бог никоме дужан не остаје.
Круг животних прилика
Све је до човека. Ако вере има, зна да ниједно добро дело не остаје без добрих плодова.
Истину живота сведоче људи који по истини живе. Један од великих руских духовника у нашем времену схиархимандрит Илија (Ноздрин) саветује: „Не компликуј живот, он је већ мудро уређен. Веруј у Бога и не брини. Шта је твоје – доћи ће; шта није твоје – проћи ће. Живи са миром у срцу, а не са стрепњом у мислима. И видећеш: све ће се завршити боље него што си могао замислити.”
На човеку је да за добро користи дате му прилике. С протеком времена сужава се круг животних прилика.
А најважнија прилика која се човеку у овом свету пружа јесте да у времену датом вечност добра стекне.
