Raste interesovanje za učenje starih zanata
Većina tradicionalnih veština se izučava u Manakovoj kući pri Etnografskom muzeju, a među najcenjenijima je filigransko umeće
Nekada su srpske varošice bile prepune zanatskih radnji. Danas je sve teže pronaći kovača da otkuje kosu, napravi sekiru, sarača da opšije kaiš ili bilo šta slično od starih umeća.
Činjenica da su možda donekle i zaboravljeni ne umanjuje vrednost sertifikacije koja je uvedena za mnoge stare zanate, budući da je ipak primetna velika potražnja za kvalifikovanim radnicima tih profila. Komisija Ministarstva privrede jedina je u Srbiji nadležna da potvrdi i garantuje da se u sertifikovanim radionicama ručno izrađuju predmeti starih i umetničkih zanata.
Registar zanatlija
Sertifikovanih zanatlija danas ima više od 1.100 u Srbiji i njihov rad donosi im određene olakšice.
U Registru sertifikovanih zanatlija upisano je i ime Dragoslava Kovića iz Badovinaca. On je među retkima kod koga pletilje mogu da kupe ručno bojenu vunu, a javljaju mu se mušterije iz cele zemlje, koje na njegovu adresu brzom poštom šalju vreće s vunom koje on boji onako kako to od njega traže. Još se njegov deda bavio ovim poslom, a odskoro je i njegova ćerka odlučila da nastavi s porodičnom tradicijom.
Ovakvih primera ima sve više jer na spisku pogodnosti sertifikovanog zanatlije je niža osnovica prilikom paušalnog oporezivanja, kao i pomoć u subvencijama, te niži troškovi zakupa poslovnog prostora. Neke od delatnosti koje se, u skladu s propisima, smatraju starim i umetničkim zanatima su grnčarski, kazandžijski, jorgandžijski, sapundžijski, slikanje na tekstilu i slično.
Pirotski ili staparski ćilimari, zlakuski lončari, izrađivači drvenih čutura, klesari i kazandžije, opančari – bili su nekada nezaobilazni deo svakodnevnog života. Danas se njihovo znanje smatra kulturnom baštinom, ovi i još neki zanati upisani su i u Nacionalni registar nematerijalne kulturne baštine u okviru projekta Uneska.
Stari zanati, u koje možemo ubrojati i filigranski, kosovski vez, naivno slikarstvo, predstavljaju ne samo odraz identiteta već imaju značaja i za turizam i privredu.
Deset dana filigrana
Većina tradicionalnih zanata se izučava još jedino u Manakovoj kući, koja je u sastavu Etnografskog muzeja. Poslednjih nekoliko godina poraslo je interesovanje za njih, ne samo kod sugrađana već i kod turističkih agencija i stranih ambasada. Škole su podeljene u prolećni, letnji i jesenji ciklus.
– Angažovanje najboljih majstora-umetnika doprinosi kvalitetu i ugledu ove vrste programa. Cilj škola i radionica je popularisanje, zaštita, očuvanje i oživljavanje kulturnog nasleđa. Na kraju završenog godišnjeg programa održava se zajednička izložba radova učesnika uz dodelu uverenja o završenim obukama – kaže Milena Đurica, viši kustos i organizator programa radionica u Manakovoj kući.
Jedna od najinteresantnijih obuka za polaznike je škola „Deset dana filigrana”, nastala tokom 2019. godine. Proistekla je iz pratećeg programa izložbe „Raskršće” autora Gorana Ristovića Pokimice, otvorene u Manakovoj kući pre šest godina.
Etnografski muzej postao je tako prva institucija u Srbiji u kojoj se izučava filigranski zanat.
– Zajedničkim entuzijazmom Gorana Ristovića Pokimice, Ivane Stanković i mojom željom za izgradnjom takvih programa škola se neprekidno širi. Manakova kuća postala je retko mesto gde ljudi mogu da uče ovaj retki zanat na stručan način. Filigranska umetnost diferencirala se u dva pravca, kroz crkvene bogoslužbene predmete i svetovnu umetnost, preko nakita i ukrasnih primenjenih predmeta – kaže naša sagovornica.
I princeza na obuci
Tehnike izrade filigrana do sada su ovde mnogi učili. A među njima je bila i kneginja Jelisaveta s unukom Indijom.
– Od pre dve godine filigran je deo nastavnog programa u školi „Tehnoart” iz Beograda, uvele su ga profesorke, polaznice naše škole. Takođe, prateći naše iskustvo, u svoj program rada školu filigrana uvrstio je i Narodni muzej u Leskovcu, a kompletna klasa studenata profesorke vajarstva dr Julijane Protić na Fakultetu primenjenih umetnosti upisala se za časove letnjeg programa škole „Deset dana filigrana” za 2024. godinu – istakla je Milena Đurica.
Nedostaje zakon o zanatstvu
– Ima nade da će opstati stari zanati, mladi su ih prepoznali kao šansu i pokreću neke svoje priče. Ali mi bi kao društvo trebalo da izjednačimo sve zanate i da donesemo zakon o zanatstvu, pošto smo jedina država u regionu koja to nema – kaže Jelena Jevtović iz Unije poslodavaca Srbije i dodaje da u stranim zemljama imaju poreski sistem koji štiti sve zanatlije.
Ona ističe da bi i stolari, tesari, zlatari, koji se ne vode kao stari zanati, a postali su retki, trebalo da budu izjednačeni u statusu kao i jorgandžije, ćilimari, zlakuski lončari i drugi koji su sertifikovani kao stari zanati.
Da na tržištu nema zanatlija, potvrđuju i u Udruženju zanatlija Vojvodine i navode primer Nemačke, gde takođe postoji bezbroj jeftinih radnji s odećom, ali se ne odriču kvaliteta ručno šivenog odela ili pravljenja kožnih cipela.
Dobar primer iz Bavarske
U 21. veku čuvanje starih zanata prvenstveno ima kulturni značaj, ali uz politiku podsticaja koju pruža država, kao i uz aktivnu promociju značaja za očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta, može imati i ekonomski.
– Ako bismo više promovisali naše nacionalno odelo kao nešto što se sa ponosom nosi u posebnim prilikama, kao što to rade Bavarci i Austrijanci, onda bi abadžijski zanat postao još više privlačan, kako za zanatlije tako i za kupce – ističu u Sektoru za preduzetništvo Privredne komore Srbije.
Za konkurse namenjene starim zanatima koje raspisuje i sprovodi Ministarstvo kulture nije neophodno da su zanatlije sertifikovane, dok za dodelu sredstava Ministarstva privrede potrebni su sertifikati starih i umetničkih zanata i poslova domaće radinosti, koje izdaje Ministarstvo privrede.
