Расте интересовање за учење старих заната
Већина традиционалних вештина се изучава у Манаковој кући при Етнографском музеју, а међу најцењенијима је филигранско умеће
Некада су српске варошице биле препуне занатских радњи. Данас је све теже пронаћи ковача да откује косу, направи секиру, сарача да опшије каиш или било шта слично од старих умећа.
Чињеница да су можда донекле и заборављени не умањује вредност сертификације која је уведена за многе старе занате, будући да је ипак приметна велика потражња за квалификованим радницима тих профила. Комисија Министарства привреде једина је у Србији надлежна да потврди и гарантује да се у сертификованим радионицама ручно израђују предмети старих и уметничких заната.
Регистар занатлија
Сертификованих занатлија данас има више од 1.100 у Србији и њихов рад доноси им одређене олакшице.
У Регистру сертификованих занатлија уписано је и име Драгослава Ковића из Бадовинаца. Он је међу реткима код кога плетиље могу да купе ручно бојену вуну, а јављају му се муштерије из целе земље, које на његову адресу брзом поштом шаљу вреће с вуном које он боји онако како то од њега траже. Још се његов деда бавио овим послом, а одскоро је и његова ћерка одлучила да настави с породичном традицијом.
Оваквих примера има све више јер на списку погодности сертификованог занатлије је нижа основица приликом паушалног опорезивања, као и помоћ у субвенцијама, те нижи трошкови закупа пословног простора. Неке од делатности које се, у складу с прописима, сматрају старим и уметничким занатима су грнчарски, казанџијски, јорганџијски, сапунџијски, сликање на текстилу и слично.
Пиротски или стапарски ћилимари, злакуски лончари, израђивачи дрвених чутура, клесари и казанџије, опанчари – били су некада незаобилазни део свакодневног живота. Данас се њихово знање сматра културном баштином, ови и још неки занати уписани су и у Национални регистар нематеријалне културне баштине у оквиру пројекта Унеска.
Стари занати, у које можемо убројати и филигрански, косовски вез, наивно сликарство, представљају не само одраз идентитета већ имају значаја и за туризам и привреду.
Десет дана филиграна
Већина традиционалних заната се изучава још једино у Манаковој кући, која је у саставу Етнографског музеја. Последњих неколико година порасло је интересовање за њих, не само код суграђана већ и код туристичких агенција и страних амбасада. Школе су подељене у пролећни, летњи и јесењи циклус.
– Ангажовање најбољих мајстора-уметника доприноси квалитету и угледу ове врсте програма. Циљ школа и радионица је популарисање, заштита, очување и оживљавање културног наслеђа. На крају завршеног годишњег програма одржава се заједничка изложба радова учесника уз доделу уверења о завршеним обукама – каже Милена Ђурица, виши кустос и организатор програма радионица у Манаковој кући.
Једна од најинтересантнијих обука за полазнике је школа „Десет дана филиграна”, настала током 2019. године. Проистекла је из пратећег програма изложбе „Раскршће” аутора Горана Ристовића Покимице, отворене у Манаковој кући пре шест година.
Етнографски музеј постао је тако прва институција у Србији у којој се изучава филигрански занат.
– Заједничким ентузијазмом Горана Ристовића Покимице, Иване Станковић и мојом жељом за изградњом таквих програма школа се непрекидно шири. Манакова кућа постала је ретко место где људи могу да уче овај ретки занат на стручан начин. Филигранска уметност диференцирала се у два правца, кроз црквене богослужбене предмете и световну уметност, преко накита и украсних примењених предмета – каже наша саговорница.
И принцеза на обуци
Технике израде филиграна до сада су овде многи учили. А међу њима је била и кнегиња Јелисавета с унуком Индијом.
– Од пре две године филигран је део наставног програма у школи „Техноарт” из Београда, увеле су га професорке, полазнице наше школе. Такође, пратећи наше искуство, у свој програм рада школу филиграна уврстио је и Народни музеј у Лесковцу, а комплетна класа студената професорке вајарства др Јулијане Протић на Факултету примењених уметности уписала се за часове летњег програма школе „Десет дана филиграна” за 2024. годину – истакла је Милена Ђурица.
Недостаје закон о занатству
– Има наде да ће опстати стари занати, млади су их препознали као шансу и покрећу неке своје приче. Али ми би као друштво требало да изједначимо све занате и да донесемо закон о занатству, пошто смо једина држава у региону која то нема – каже Јелена Јевтовић из Уније послодаваца Србије и додаје да у страним земљама имају порески систем који штити све занатлије.
Она истиче да би и столари, тесари, златари, који се не воде као стари занати, а постали су ретки, требало да буду изједначени у статусу као и јорганџије, ћилимари, злакуски лончари и други који су сертификовани као стари занати.
Да на тржишту нема занатлија, потврђују и у Удружењу занатлија Војводине и наводе пример Немачке, где такође постоји безброј јефтиних радњи с одећом, али се не одричу квалитета ручно шивеног одела или прављења кожних ципела.
Добар пример из Баварске
У 21. веку чување старих заната првенствено има културни значај, али уз политику подстицаја коју пружа држава, као и уз активну промоцију значаја за очување националног и културног идентитета, може имати и економски.
– Ако бисмо више промовисали наше национално одело као нешто што се са поносом носи у посебним приликама, као што то раде Баварци и Аустријанци, онда би абаџијски занат постао још више привлачан, како за занатлије тако и за купце – истичу у Сектору за предузетништво Привредне коморе Србије.
За конкурсе намењене старим занатима које расписује и спроводи Министарство културе није неопходно да су занатлије сертификоване, док за доделу средстава Министарства привреде потребни су сертификати старих и уметничких заната и послова домаће радиности, које издаје Министарство привреде.
