Svaka porodica – mala fabrika paradajza

Veliki natpis „Dobro došli” na „kapiji” od velikog plastičnog paradajza stajao je na ulazu u glavnu ulicu u Lebanu, varošici na jugu Srbije. Prošavši kroz „crvena vrata” kao posetioci petog Paradajz festa, jedva smo se probijali između koncertne publike pred binom i kupaca odabranih sorti povrća po kojem je ovaj kraj poznat, izloženog za tu priliku na ukrašenim tezgama. Ovu „scenografiju” dopunjavao je dim mirišljavog leskovačko-lebanskog roštilja, kao i poneki prodavac suvenira i domaće rakije.

Sveta Cvetković upravo se raspremao pristigavši iz obližnjeg sela, rekavši nam da ne zna od kada se paradajz u njemu gaji, ali otkako zna za sebe, za svog oca i dedu, rastao je proučavajući njegove sorte. „Sada sam izložio 'motril', koji je šest godina na ovim prostorima prisutan, ali se sorte koje uzgajamo stalno menjaju.”

Marina Ilić tvrdi da je po čvrstini danas najbolja sorta viva, ali da traži posebnu negu naročito kad pauzira, u periodu uzgoja od maja do septembra. Tvrdi da je mekši i zdraviji, a prepoznaje se po rumenkastoj boji. Kako svi na tezgama kažu, ovaj paradajz u Lebanu se prodaje za 100–120, a onaj iz plastenika za 50–60 dinara.

Šalju svoje blago čak na Baltik

Ana Stanisavljević, iz sela Donje Vranovce, došla je na tezgu sa ćerkom i sinom kojima ostavlja stari porodični posao na gazdinstvu za budućnost. Dođe svake godine na festival s kojim je proslavila mali petogodišnji jubilej. Većina uzgajivača gaji paradajz u plastenicima, jer onaj iz bašte u manjoj količini stiže na tezge zbog pažljivijeg i samim tim komplikovanijeg transporta, te to nije isplativo. Kod nje smo videli i nove sorte paradajza, čiji su nazivi zasad pod šifrom, a tezga se šarenila od ljubičastog, narandžastog, čerija-šljivara i paradajz-paprike.

„Koliko je teško dobiti paradajz mi u Lebanu dobro znamo. Od zasada semena do berbe potrebno je šest meseci svakodnevnog rada i nadgledanja. Kod nas, na hektar i po polja paradajza, radi cela familija uz sezonske radnike. Poljoprivreda je turbulentan posao koji zahteva mnogo odricanja cele porodice, ne možete sami. Kao što sam ja od svekra i svekrve posao naučila, tako su i moja deca odmalena pripremana da vode gazdinstvo. I da se prilagođavaju tržištu – jedne nedelje paradajz ima solidnu cenu, onda dođe do zastoja u prodaji i nagomilavanja količina, pa cenu spuštamo.”

Predsednik opštine Ivan Bogdanović slaže se da je važno što se posao u prestonici paradajza prenosi s kolena na koleno, jer zahvaljujući tome, tvrdi, nema iseljavanja. Među učesnicima festivala, koji je od pre dve godine međunarodni, uvek ima i onih koji se bave otkupom i distribucijom po celom Balkanu i koji su najavili da će Lebane ubuduće snabdevati paradajzom i zemlje Baltika.

„Kod nas je svaka porodica jedna mala fabrika paradajza i sada dobija priliku da se širi”, rekao je Bogdanović.

Manifestaciju su ulepšali članovi hora „Iskrice”, KUD „Jablaničko kolo” i baletskog studija „Maslačak”, a pridružili su im se folkloristi ansambla „Stobi” iz Severne Makedonije, iz Gracka: „Prvi put smo ovde, nedavno smo se pobratimili i nastavićemo da dolazimo”, rekao nam je predsednik pobratimske opštine dok su se na bini „plela” makedonska kola.

Poslednje koncertne večeri u nedelju, ulice na prilazima Lebanu bile su gotovo blokirane od gužve uoči programa. Izvođači su, rečeno je, odabrani po ukusima tamošnje mladeži, koja je bodrila zvezde estrade iz prvih redova – Natašu Bekvalac, Bobana Rajovića i Acu Pejovića.

Po tome što, od prvog do poslednjeg dana festa, u kafićima i restoranima nije mogla da se nađe slobodna stolica, da je procenjeno kako broj svake godine raste i da je došlo više od prošlogodišnjih 25.000 ljudi, zaključuje se da paradajz u Lebanu doprinosi razvoju turizama.

Mnogi gosti su posetili i Crkvu usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u glavnoj ulici, u kojoj je napravljena kripta za pohranjivanje posmrtnih ostataka vojnika iz balkanskih i Prvog svetskog rata.

„Do planirane ekshumacije, međutim, nije došlo, tako da je kripta i danas prazna”, kaže Aleksandar Miljković, zadužen za kulturno nasleđe u Turističkoj organizaciji opštine Lebane.

Nekoliko kilometara dalje nalazi se Caričin grad u kojem je lane otvoren Centar za posetioce. Uz stručna vođenja od tada je kroz njega prošlo oko deset hiljada posetilaca.

Obnova hotela kod Caričinog grada

Na usponu do nalazišta – ostataka grada cara Justinijana iz šestog veka sreli smo stručnjake Arheološkog instituta iz Beograda koji ovde pod palicom profesora Ivana Bugarskog i uz francuski tim arheologa istražuju vizantijsku crkvu. Istraživanje je započeto pre tri godine. Crkva je u obliku deteline sa četiri lista i služila je kao martirijum, odnosno grobna crkva hrišćanina martirija (mučenika) koji je, po zapisima, dao život za veru. Inače, rekonstrukcija velikih termi, kojoj smo prošle godine kao ekipa „Magazina” prisustvovali, uspešno je završena. Dok smo prolazili pored rimskog kupatila, grupi mladih i fasciniranih italijanskih turista vodič je objašnjavao gde je u vizantijska vremena bilo hladno, gde toplo kupatilo, a gde sušionica. Obnovljene su prošle godine i brana i nadstrešnica na Caričinoj reci.

Po rečima upravnika Centra za posetioce Darka Stankovića, sačinjen je i projekat obnove hotela „Teodora” koji će izgledati kao Caričin grad, sa sličnom fasadom od cigli koju vizitorski centar već ima, a dobiće još soba i apartmane za smeštaj. Buduća velika terasa restorana biće zastakljena zimi kako bi se poseta Caričinom gradu produžila tokom cele godine, dodaje.

Domaćica Ljubica Jovanović ponudila je specijalitete koji asociraju na davna vremena: justinijanovu svinjsku i teodorinu pileću šniclu s prelivima od paradajza, krastavca i drugog „spasonosnog” povrća ovoga toplog kraja.

Licidarsko srce

U tradiciji kraja, sudeći po tezgama na festivalu, opstalo je i danas licidarsko srce: „Licidarno srce, kako ga mi zovemo, od davnina se ovde kupuje i poklanja voljenim osobama. Pravi se od brašna, jestivo je, ali se više kupuje za uspomenu. Ogledalo je na sredini srca jer se nekada verovalo da će mladi, ako se zajedno ogledaju, više da se vole i onda da se uzmu”, kaže Sunčica Stanojević.

Tradicija gipsanih figurica, rakije i roštilja

Anđela Stamenković, koja predaje matematiku u školi, i fizičar Stefan Stojčić, trenutno bez posla, odnedavno zajedno prave i prodaju gipsane figurice – činije za nakit, saksije, zvezde... Bojenje i ukrašavanje je malo veći posao, ali im ova zarada znači. Na jednoj od tezgi bile su izložene domaće rakije Jovice Avramovića iz tradicije koju je nasledio od svog dede Vase. Danas, međutim, posetioci su probali razne nove vrste među kojima su i „domaća mandarina”, „grejpfrut rakija”, a cena po litru kreće se od hiljadu za obične do tri hiljade dinara za neobične, nove rakije. „Paradajz korzo” začinio je lebanski roštilj: „Odlično ide, naš roštilj isti je kao leskovački – pravi se na ćumuru i uvek je svež”, dobacili su nam veseli majstori.

Propeć – specijalitet od sira

U Lebanu se hvale da samo ovde možete da probate propeć: „To je hleb koji se pravi i peče od sukanih kora, domaćeg sira i jaja. U tradicionalnoj kuhinji koja se često predstavlja u Centru za posetioce ’Caričinog grada’ služimo i organski ajvar po prikupljenim receptima ženskog udruženja 'Radanska ruža', ali i spržu koja liči na duvan čvarke, a dobija se prilikom kuvanja i odvajanja svinjskog sala od skroz čistog mesa koje tako dobijamo. Uskoro će brend postati i leskovačka mućkalica zbog koje najviše turista dolazi da proba tradicionalnu hranu”, kaže Stanković.

Biobašta Caričinog grada

Ispred Centra za posetioce, uz pomoć izdvajanja Vlade Srbije, napravljena je nedavno i prva Biobašta u regionu, podseća Aleksandar Miljković iz TO Lebane. Uz pomoć panela i na osnovu foto-sinteze, omogućuju se čist vazduh i voda za raznovrsne biljke, kao i osvetljenje parka.