Свака породица – мала фабрика парадајза

Велики натпис „Добро дошли” на „капији” од великог пластичног парадајза стајао је на улазу у главну улицу у Лебану, варошици на југу Србије. Прошавши кроз „црвена врата” као посетиоци петог Парадајз феста, једва смо се пробијали између концертне публике пред бином и купаца одабраних сорти поврћа по којем је овај крај познат, изложеног за ту прилику на украшеним тезгама. Ову „сценографију” допуњавао је дим миришљавог лесковачко-лебанског роштиља, као и понеки продавац сувенира и домаће ракије.

Света Цветковић управо се распремао пристигавши из оближњег села, рекавши нам да не зна од када се парадајз у њему гаји, али откако зна за себе, за свог оца и деду, растао је проучавајући његове сорте. „Сада сам изложио 'мотрил', који је шест година на овим просторима присутан, али се сорте које узгајамо стално мењају.”

Марина Илић тврди да је по чврстини данас најбоља сорта вива, али да тражи посебну негу нарочито кад паузира, у периоду узгоја од маја до септембра. Тврди да је мекши и здравији, а препознаје се по руменкастој боји. Како сви на тезгама кажу, овај парадајз у Лебану се продаје за 100–120, а онај из пластеника за 50–60 динара.

Шаљу своје благо чак на Балтик

Ана Станисављевић, из села Доње Врановце, дошла је на тезгу са ћерком и сином којима оставља стари породични посао на газдинству за будућност. Дође сваке године на фестивал с којим је прославила мали петогодишњи јубилеј. Већина узгајивача гаји парадајз у пластеницима, јер онај из баште у мањој количини стиже на тезге због пажљивијег и самим тим компликованијег транспорта, те то није исплативо. Код ње смо видели и нове сорте парадајза, чији су називи засад под шифром, а тезга се шаренила од љубичастог, наранџастог, черија-шљивара и парадајз-паприке.

„Колико је тешко добити парадајз ми у Лебану добро знамо. Од засада семена до бербе потребно је шест месеци свакодневног рада и надгледања. Код нас, на хектар и по поља парадајза, ради цела фамилија уз сезонске раднике. Пољопривреда је турбулентан посао који захтева много одрицања целе породице, не можете сами. Као што сам ја од свекра и свекрве посао научила, тако су и моја деца одмалена припремана да воде газдинство. И да се прилагођавају тржишту – једне недеље парадајз има солидну цену, онда дође до застоја у продаји и нагомилавања количина, па цену спуштамо.”

Председник општине Иван Богдановић слаже се да је важно што се посао у престоници парадајза преноси с колена на колено, јер захваљујући томе, тврди, нема исељавања. Међу учесницима фестивала, који је од пре две године међународни, увек има и оних који се баве откупом и дистрибуцијом по целом Балкану и који су најавили да ће Лебане убудуће снабдевати парадајзом и земље Балтика.

„Код нас је свака породица једна мала фабрика парадајза и сада добија прилику да се шири”, рекао је Богдановић.

Манифестацију су улепшали чланови хора „Искрице”, КУД „Јабланичко коло” и балетског студија „Маслачак”, а придружили су им се фолклористи ансамбла „Стоби” из Северне Македоније, из Грацка: „Први пут смо овде, недавно смо се побратимили и наставићемо да долазимо”, рекао нам је председник побратимске општине док су се на бини „плела” македонска кола.

Последње концертне вечери у недељу, улице на прилазима Лебану биле су готово блокиране од гужве уочи програма. Извођачи су, речено је, одабрани по укусима тамошње младежи, која је бодрила звезде естраде из првих редова – Наташу Беквалац, Бобана Рајовића и Ацу Пејовића.

По томе што, од првог до последњег дана феста, у кафићима и ресторанима није могла да се нађе слободна столица, да је процењено како број сваке године расте и да је дошло више од прошлогодишњих 25.000 људи, закључује се да парадајз у Лебану доприноси развоју туризама.

Многи гости су посетили и Цркву усековања главе Светог Јована Крститеља у главној улици, у којој је направљена крипта за похрањивање посмртних остатака војника из балканских и Првог светског рата.

„До планиране ексхумације, међутим, није дошло, тако да је крипта и данас празна”, каже Александар Миљковић, задужен за културно наслеђе у Туристичкој организацији општине Лебане.

Неколико километара даље налази се Царичин град у којем је лане отворен Центар за посетиоце. Уз стручна вођења од тада је кроз њега прошло око десет хиљада посетилаца.

Обнова хотела код Царичиног града

На успону до налазишта – остатака града цара Јустинијана из шестог века срели смо стручњаке Археолошког института из Београда који овде под палицом професора Ивана Бугарског и уз француски тим археолога истражују византијску цркву. Истраживање је започето пре три године. Црква је у облику детелине са четири листа и служила је као мартиријум, односно гробна црква хришћанина мартирија (мученика) који је, по записима, дао живот за веру. Иначе, реконструкција великих терми, којој смо прошле године као екипа „Магазина” присуствовали, успешно је завршена. Док смо пролазили поред римског купатила, групи младих и фасцинираних италијанских туриста водич је објашњавао где је у византијска времена било хладно, где топло купатило, а где сушионица. Обновљене су прошле године и брана и надстрешница на Царичиној реци.

По речима управника Центра за посетиоце Дарка Станковића, сачињен је и пројекат обнове хотела „Теодора” који ће изгледати као Царичин град, са сличном фасадом од цигли коју визиторски центар већ има, а добиће још соба и апартмане за смештај. Будућа велика тераса ресторана биће застакљена зими како би се посета Царичином граду продужила током целе године, додаје.

Домаћица Љубица Јовановић понудила је специјалитете који асоцирају на давна времена: јустинијанову свињску и теодорину пилећу шницлу с преливима од парадајза, краставца и другог „спасоносног” поврћа овога топлог краја.

Лицидарско срце

У традицији краја, судећи по тезгама на фестивалу, опстало је и данас лицидарско срце: „Лицидарно срце, како га ми зовемо, од давнина се овде купује и поклања вољеним особама. Прави се од брашна, јестиво је, али се више купује за успомену. Огледало је на средини срца јер се некада веровало да ће млади, ако се заједно огледају, више да се воле и онда да се узму”, каже Сунчица Станојевић.

Традиција гипсаних фигурица, ракије и роштиља

Анђела Стаменковић, која предаје математику у школи, и физичар Стефан Стојчић, тренутно без посла, однедавно заједно праве и продају гипсане фигурице – чиније за накит, саксије, звезде... Бојење и украшавање је мало већи посао, али им ова зарада значи. На једној од тезги биле су изложене домаће ракије Јовице Аврамовића из традиције коју је наследио од свог деде Васе. Данас, међутим, посетиоци су пробали разне нове врсте међу којима су и „домаћа мандарина”, „грејпфрут ракија”, а цена по литру креће се од хиљаду за обичне до три хиљаде динара за необичне, нове ракије. „Парадајз корзо” зачинио је лебански роштиљ: „Одлично иде, наш роштиљ исти је као лесковачки – прави се на ћумуру и увек је свеж”, добацили су нам весели мајстори.

Пропећ – специјалитет од сира

У Лебану се хвале да само овде можете да пробате пропећ: „То је хлеб који се прави и пече од суканих кора, домаћег сира и јаја. У традиционалној кухињи која се често представља у Центру за посетиоце ’Царичиног града’ служимо и органски ајвар по прикупљеним рецептима женског удружења 'Раданска ружа', али и спржу која личи на дуван чварке, а добија се приликом кувања и одвајања свињског сала од скроз чистог меса које тако добијамо. Ускоро ће бренд постати и лесковачка мућкалица због које највише туриста долази да проба традиционалну храну”, каже Станковић.

Биобашта Царичиног града

Испред Центра за посетиоце, уз помоћ издвајања Владе Србије, направљена је недавно и прва Биобашта у региону, подсећа Александар Миљковић из ТО Лебане. Уз помоћ панела и на основу фото-синтезе, омогућују се чист ваздух и вода за разноврсне биљке, као и осветљење парка.