Scene utkane u ćilime poput zapisa u spomenaru

Doskora su se travama mlavskog kraja i čitavog pothomolja hranile nepregledna stada ovaca. Skoro da nije bilo domaćinstva bez njih. Šarenolike scene narodnog bitisanja zapisale su vešte ruke naših baka nitima vune ovce pramenke, koju su gajili na ovim pobrđima. Danas se te rukotvorine brižno čuvaju po kućama u ormarima. Svake godine na praznik Cveti žene iznose ćilime, vezene jastučnice, ručno tkane i izvezene težinjave i lanene košulje, suknje i kecelje, valjana sukna na trešenje i provetravanje. Veruje se da ih, ako se tog dana iznesu na sunce i provetre, ne jede moljac. Ipak, ako je kišovit dan, sačeka se neka mlada nedelja ili drugi sunčani dan crvenog slova u kalendaru da se ovaj posao odradi. Tragom tog saznanja, obišao sam domaćinstvo Mirjane Janković iz sela Leskovca kod Petrovca na Mlavi. Meštani kažu da ona ima najveću očuvanu kolekciju ćilima u kraju. Odabrala je lep, sunčani dan pred Spasovdan za provetravanje i pregledanje porodične zaostavštine.

U dvorištu na lepom travnjaku dočekali su me raspoređeni džakovi sa upakovanim ćilimima i ogromna gomila vezanih jastučnica, posteljina i heklanih stolnjaka.

Sin Dragan joj je pomogao da ih iz starih drvenih sanduka devojačke spreme i ormara iznese na svetlost dana, protrese, pregleda i ponovo spakuje do sledeće godine.

Devojačka sprema za udaju

„U kući čuvam dvadesetak ćilima sa raznim motivima koje su tkale moja majka i baka”, započinje priču naša sagovornica. Skoro joj je osamdeset godina, ali njene vešte ruke još vezu cvetne motive na jastučnicama sopstvenih kreacija.

Kaže da je ovladala celokupnim procesom dobijanja vunenog konca od šišanja ovaca, pranja vune na brzacima obližnje reke Mlave, češljanja vune, predenja, postavljanja osnova ili snivanja niti za tkanje i samog tkanja ćilima. Ipak, ni približno nije mogla dostići veštine bake Ikonije i majke Nikolije.

Pamti da su žene iz skoro svakog domaćinstva, familijarno, sredinom prošlog veka tradicionalno tkale i vezle devojačke spreme za udaju. Došlo je novo vreme, nova moda savremenih industrijskih tkanina pa su ove rukotvorine postale staromodne, prepuštene zaboravu i propadanju. Uspomene na rano preminulu majku i baku, koja ju je odnegovala, bile su jače od novotarija. Rešila je da ih sve sačuva dok je živa. Njen sin je u tome podržava. Planira da napravi posebnu sobu kako bi ovo nasleđe produžilo život i budućim generacijama osvežavalo memoriju na vreme narodnih rukotvorina koje su u porodičnim manufakturama održale život.

„Odmalena sam čuvala ovce u polju i uvek rukama nešto radila: prela vunu, štrikala čarape, vezla razne šare na njima. Zavolela sam sve što mi iz ruku izlazi kao sopstveni proizvod. Mnogo sam radila suknje i kecelje za narodnu nošnju. Prodavala sam i delom od toga zarađivala. Svu moju devojačku spremu sam sama sa ukućanima spremila.”

Seća se da su je kao sirotu ali vrednu i lepu devojku baba i deda rano udali. Ostala je bez majke pa su je uzeli u bogatu kuću.

„Bila je jaka zima. Sneg veliki. Ja sam trebala da spremim darove za ukućane gde me udaju. Sav materijal morali smo da kupimo u Svilajncu, gradu koji se nalazi četrdesetak kilometara odavde. Nas šestoro iz obe kuće sankama koje su vukli konji krenuli smo na put. Na jednoj krivini prevrnuli smo se u duboki sneg. Ipak smo nastavili i uveče se vratili sa materijalom. Tako je to nekad bilo”, priseća se sagovornica.

Od učitelja naučila vez

Od svih stvari koje je radila, najviše je zavolela vez. Još iz osnovne škole se seća čuvenog učitelja Čubra, koji ih je na časovima likovnog učio crtanju, bojenju i vezu. Od njega su naučili vez „na krstiće”. Kasnije je ovladala bugarskim, srpskim i punjenim vezom, kao i ostalim tehnikama. Crteži su joj izlagani na školskim izložbama pa je neke od njih prenela vezom na platno. Tako su nastale neobično lepe cvetne kreacije bogatih boja, oplemenjene sopstvenim umetničkim maštarijama.

Skoro pola dana ostali smo u raspakivanju, čišćenju i ponovnom pakovanju ćilima. Zadivili su me vešto izatkani motivi na njima: čoban sa stadom ovaca, labudovi na jezeru, papagaj na grani, pirotske šare...

Kaže da su se ćilimi ranije pozajmljivali za ukrašavanje prostorija za proslavu svadbenih veselja, ispraćaja u vojsku, krštenja, veridbi. Sad se sve to preselilo u gradove, gde se vesele u restoranima. Došla su nova vremena. A ćilimi će još živeti u ovakvim kućama i pričama o besanim noćima vrednih domaćica koje su posle svih kućevnih završenih obaveza, u tišini kraj dečjih kolevki, čvorale i tkale nitima neprekidne priče iz života.

Pregledane ćilime ponovo su upakovali u džakove sa listovima duvana i lavande kako bi ih sačuvali od moljaca do sledeće godine. U tami i tišini sačekaće sledeće Cveti da nastave priču na svetlosti dana o bajkovitom životu prošlih vremena. Kao zapisi iz spomenara...