Сцене уткане у ћилиме попут записа у споменару
Највећу очувану колекцију тканих ствари, везених јастука, постeљине и хекланих столњака у млавском крају има Мирјана Јанковић из села Лесковца
Доскора су се травама млавског краја и читавог потхомоља храниле непрегледна стада оваца. Скоро да није било домаћинства без њих. Шаренолике сцене народног битисања записале су веште руке наших бака нитима вуне овце праменке, коју су гајили на овим побрђима. Данас се те рукотворине брижно чувају по кућама у ормарима. Сваке године на празник Цвети жене износе ћилиме, везене јастучнице, ручно ткане и извезене тежињаве и ланене кошуље, сукње и кецеље, ваљана сукна на трешење и проветравање. Верује се да их, ако се тог дана изнесу на сунце и проветре, не једе мољац. Ипак, ако је кишовит дан, сачека се нека млада недеља или други сунчани дан црвеног слова у календару да се овај посао одради. Трагом тог сазнања, обишао сам домаћинство Мирјане Јанковић из села Лесковца код Петровца на Млави. Мештани кажу да она има највећу очувану колекцију ћилима у крају. Одабрала је леп, сунчани дан пред Спасовдан за проветравање и прегледање породичне заоставштине.
У дворишту на лепом травњаку дочекали су ме распоређени џакови са упакованим ћилимима и огромна гомила везаних јастучница, постељина и хекланих столњака.
Син Драган јој је помогао да их из старих дрвених сандука девојачке спреме и ормара изнесе на светлост дана, протресе, прегледа и поново спакује до следеће године.
Девојачка спрема за удају
„У кући чувам двадесетак ћилима са разним мотивима које су ткале моја мајка и бака”, започиње причу наша саговорница. Скоро јој је осамдесет година, али њене веште руке још везу цветне мотиве на јастучницама сопствених креација.
Каже да је овладала целокупним процесом добијања вуненог конца од шишања оваца, прања вуне на брзацима оближње реке Млаве, чешљања вуне, предења, постављања основа или снивања нити за ткање и самог ткања ћилима. Ипак, ни приближно није могла достићи вештине баке Иконије и мајке Николије.
Памти да су жене из скоро сваког домаћинства, фамилијарно, средином прошлог века традиционално ткале и везле девојачке спреме за удају. Дошло је ново време, нова мода савремених индустријских тканина па су ове рукотворине постале старомодне, препуштене забораву и пропадању. Успомене на рано преминулу мајку и баку, која ју је однеговала, биле су јаче од новотарија. Решила је да их све сачува док је жива. Њен син је у томе подржава. Планира да направи посебну собу како би ово наслеђе продужило живот и будућим генерацијама освежавало меморију на време народних рукотворина које су у породичним мануфактурама одржале живот.
„Одмалена сам чувала овце у пољу и увек рукама нешто радила: прела вуну, штрикала чарапе, везла разне шаре на њима. Заволела сам све што ми из руку излази као сопствени производ. Много сам радила сукње и кецеље за народну ношњу. Продавала сам и делом од тога зарађивала. Сву моју девојачку спрему сам сама са укућанима спремила.”
Сећа се да су је као сироту али вредну и лепу девојку баба и деда рано удали. Остала је без мајке па су је узели у богату кућу.
„Била је јака зима. Снег велики. Ја сам требала да спремим дарове за укућане где ме удају. Сав материјал морали смо да купимо у Свилајнцу, граду који се налази четрдесетак километара одавде. Нас шесторо из обе куће санкама које су вукли коњи кренули смо на пут. На једној кривини преврнули смо се у дубоки снег. Ипак смо наставили и увече се вратили са материјалом. Тако је то некад било”, присећа се саговорница.
Од учитеља научила вез
Од свих ствари које је радила, највише је заволела вез. Још из основне школе се сећа чувеног учитеља Чубра, који их је на часовима ликовног учио цртању, бојењу и везу. Од њега су научили вез „на крстиће”. Касније је овладала бугарским, српским и пуњеним везом, као и осталим техникама. Цртежи су јој излагани на школским изложбама па је неке од њих пренела везом на платно. Тако су настале необично лепе цветне креације богатих боја, оплемењене сопственим уметничким маштаријама.
Скоро пола дана остали смо у распакивању, чишћењу и поновном паковању ћилима. Задивили су ме вешто изаткани мотиви на њима: чобан са стадом оваца, лабудови на језеру, папагај на грани, пиротске шаре...
Каже да су се ћилими раније позајмљивали за украшавање просторија за прославу свадбених весеља, испраћаја у војску, крштења, веридби. Сад се све то преселило у градове, где се веселе у ресторанима. Дошла су нова времена. А ћилими ће још живети у оваквим кућама и причама о бесаним ноћима вредних домаћица које су после свих кућевних завршених обавеза, у тишини крај дечјих колевки, чворале и ткале нитима непрекидне приче из живота.
Прегледане ћилиме поново су упаковали у џакове са листовима дувана и лаванде како би их сачували од мољаца до следеће године. У тами и тишини сачекаће следеће Цвети да наставе причу на светлости дана о бајковитом животу прошлих времена. Као записи из споменара...
